Sergej Jesenjin

PESMA O KERUŠI

Jutros rano gde strn šumi, lupka,
gde se beli trska, u guguti,
sedmoro je oštenila kućka,
sedmoro je oštenila žuti'.

Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno,
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
da zauzme motke, il' prut jak,
izišo je tad domaćin tmuri,
i svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki,
i skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il' sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće,
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.

Joj, tako tuzno!

Sve što živi na ovome svetu
neki ožiljak ima...
Da nisam rođen za poetu
bio bih među lopovima.

Slabačak i nizak, ali prvi
bio sam međ' decom u tuči
i tako često sa nosem u krvi
u predvečerje vrać'o sam se kući.

Govorio sam, ali nisam plak'o
uplašenoj majci kad mi dođe:
"Ništa, o kamen samo se spotakoh,
a već sutra, sve će to da prođe."

Pa i sada kad u krvi nema
vatre što je znala da me draga,
preko mojih se preleva poema
ona ista drska, divlja snaga.

A po zlatu mojih reči, svako,
i po rečima što se divno viju,
prepoznati uvek može lako
vetropira starog i deliju.

Ko i onda smeo sam, a kosa
i korak su mi sasvim nešto drugo.
Nekad sam iš'o krvavoga nosa,
a sad sa dušom krvav idem dugo.

I ne govorim više krvav tako
majci već rulji koja zla nadođe:
"Ništa, o kamen samo se spotakoh,
a već sutra, sve će to da prođe."




Ovo je njegova pesma koju najvise volim. Divna je...

DOVIĐENJA DRUŽE MOJ

Do viđenja, dragi, do viđenja;

Ti mi prijatelju jednom beše sve.

Urečen rastanak bez našeg htenja

Obećava i sastanak, zar ne?



Do viđenja, dragi, bez ruke, bez slova

Nemoj da ti bol obrve povije -

Umreti nije ništa na ovom svetu nova,

Al' ni živeti baš nije najnovije


Pesma je veoma duboka, treba razmisliti o njoj...

A evo i drugog prevoda, pa kome se šta dopada...



Doviđenja, druže, doviđenja.

Ljubav, mili, u grudima spava.

Ništa ovaj rastanak ne menja,

možda novi susret obećava.


Doviđenja druže, bez reči i oproštaja,

ne tuguj, ne žali i ne zovi je,¨

nije novo: život ima kraja,

ali ni živeti nije novije.


Ovo je napisao pre nego sto se ubio.

KAČALOVLJEVOM PSU



Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći...
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.


Oprosti, mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da zivet nije lako
i da na svetu često dobro nije.


Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.


Baš đavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć', ko drug pijan, eto,
grliš ga i ljubiš bezmerno.


Mili moj Džimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al' najtužnija, reci, među njima
da slučajno nije kada dolazila?


Doći će ona, kunem ti se, prisan,
i kad uperiš u nju svoje zene,
za sve što sam kriv i za šta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

KO SAM, ŠTA SAM


Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica

kojoj oko ispi magle let.

I svoj život uzgred, tužna lica,

ja proživeh uz ostali svet.



I s tobom se ljubim po navici -

mnogo puta već se ljubih s drugom,

k'o da krešem vatru po šibici,

nežne reči šapućem ti dugo.



"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -

duša hladna ostaje u svemu,

kad se darnu strasti kod čoveka,

nema više istine u njemu.



Zato moja dusa i ne preza

od ljubavi ledom zalivene,

ti si moja lutalica breza

sazdana za druge i za mene.



Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,

mučeći se bez nežnosti pune,

nimalo se ne ljutim na tebe,

nimalo te i nikad ne kunem.



Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica

kojoj oko ispi magle let,

i voleh te uzgred, tužna lica,

isto tako k'o ostali svet

Ti ne voliš i ne želiš mene

Ti ne voliš i ne želiš mene,
Nisam više mio srcu tvom,
Gledajuć' u stranu strast ti vene
Sa rukama na ramenu mom.

Pogled ti je mio, ti si mlada,
Ti ne znaš sa mnom ni nežnosti, ni muke,
Tek kolike si volela do sada,
čije usne pamtiš, čije ruke?

Ne, oni nisu ni takli tvoj oganj,
Prošli su samo kraj tebe ko seni,
Ti si već sela na kolena mnoga,
A sad u krilu sediš, gle i meni.

Al' neka, ti sklopi oči,
I maštaj sada o drugome nekom,
Od ljubavi se znaj ni ja ne topim,
Toneć' u nečem dragom i dalekom.

Svojim putem i ti ćeš da pođeš,
Da s mukom raspeš nevesele dane,
Tek ne ljubi one neljubljene,
I ne mami još nerasplamsale.

Kad jednoga dana ti u večer letnju,
S drugim o ljubavi počneš mudru priču vesti,
Možda ću i ja da krenem u šetnju,
I na ulici možda ću te sresti.

I ničim nećeš mir duše da zbrišeš,
ničim drhtaje u njoj da pokreneš,
ko je ljubio, taj ne ljubi više,
ko izgori, tog zapalit' nećeš...

Pismo majci

Jesi li živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek' uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me k'o prije osam leta.

Nemoj buditi odsanjane snove,
nek' miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sije istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi seća...
O,glupo srce, ne tuci!

Meseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava deca,
i plač i smeh odjednom:
dok neki večito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovde, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Quote :

Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergeé Aleksandrovič Esenin, 21. septembra (stari kalendar) / 3. oktobar 1895 - 28. decembar 1925) bio je ruski pesnik.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu, 1895.

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterzburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.


Sa Izadorom Dankan, godine 1923.Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Izadorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.

Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpin). Posle Isadore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Belislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstajom, unukom Lava Tolstoja.

U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom savezu, naročito u vreme Staljina.

Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“ (Angleterre). Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Belislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.

Ovo pise na Wikipedii. :)

RASTANAK

Vece crne obrve natuce
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juce
Da se juce nismo rastali nas dvoje


Zaboravi mracne sile
Sto me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj njezni i oci tvoje mile
U dusi su mi jedino ostale

Pa i ako se zaljubim u drugu
I s njom ljubljenom, shvati
Pricacu o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati


Pricacu joj o nama koje kuda
I o zivotu sve sto bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do cega si ti mene dovela

Osećam


Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
"Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

ZVEZDE


Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!
Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

Ovo verovatno niko ne cita.:)

NE SMEŠI SE TAKO

Ne smeši se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slučajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.

HALJINA MODRA I PLAVE OČI


Haljina modra i plave oči
Lagao sam dragoj jedne noći
Draga pitala: "Mećava veje?
Spremiu postelju, peć se greje."


Odgovorih dragoj: "Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava veje."

Crni čovek

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo.
Sad ne znam kako skoli me taj bol.
Da li to vetar cvili nad pustarom kroz do ogoleo ili k`o on
po šumi u septembru,po mozgu mi hara alkohol?
Glava mi ušima maše k`o ptica krilima.Gledam-
na vratu joj noge da smotrim ja više nemam moći.
Crni čovek,crni čovek,crni čovek na krevet mi seda,
crni čovek mi ne da da trenem cele noći.
Crni čovek-prstom-po knjizi-klizi-mrskoj,
mrmlja k`o crnorizac nad raba božjeg prahom-
žitije mi čita o nekoj bekriji i protuvi drskoj
mučeći dušu tugom i strahom.Crni čovek,crni čovek...

"Slušaj,slušaj-unjka mu glas memljiv-sijaset mudrih misli krije svaka strana.
Čovek ovaj zivljaše u zemlji najodvratnijih lupeža i šarlatana.
U decembru-snežna pređa tu je đavolski čista.
Mećave tad prirede svoja velika prela.
Taj čovek beše avanturista prvoga reda-prava vrana bela.

Bejaše krasan,a uz to poeta s nevelikom al` živahnom snagom
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta zvao devojčurom i svojom dragom.
Sreća je-govoraše-veština uma i ruku.
Nevešte duše večno udara kobi pest.
Nije važno sto ti silnu muku zada lažni prelomljeni gest.

U oluji,buri,s okovima leda,uz gubitke teške i olovnu setu
činiti se prirodan i vedar-najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!Sit sam islednika!
Gnjurac nisi,talog ne izvlači!
Sta me se tiče život pesnika-izgradnika?
Drugom ti to čitaj i tumači!"

Crni čovek me gleda,uporno,oka sve tvrđa.
Beonjače mu prekri plavičasta skrama-k`o da mi želi reći
da sam tašt i rđa sto opljačka nekog bez stida i srama...

Prijatelju,prijatelju moj,teško sam ti,teško oboleo...

Noć mrazom oprljena.Raskršća tihi spokoj.
Ja stojim sam kraj okna,ne čekam gosta ni brata.
Ravnica sva pod krečom,u peni mekoj,dubokoj.
Drveta-konjanici,u vrtu at do ata.
U noći place ptica,zlom slutnjom srce ledi.
Drveni konjanici topot seju kroz mrak.
I opet onaj crni u fotelji mi sedi,podignuvši cilindar
i raskrilivši nemarno frak.

"Slušaj,slušaj-hropce,sve bliže palaca,naginje se,unosi u lice.
Ne videh da iko iz roda podlaca tako uludo,glupo,pati od nesanice.
Ah,recimo da grešim.
Na nebesi luna.
Šta još nasušno treba svetu što spi u miru?
Možda ce tajno doći "ONA",mesišta puna,da sluša tvoju nujnu,
od tuge lipsalu liru.

Što volim pesnike!
Čudake našeg doba.
U njima srce nađe poznato nadahnuće:
bubuljičavoj studentkinji dugokosa rugoba priča o svetovima
lučeći polno čeznuće.

Ne znam,ne sećam se...
U kuci seljaka,možda u Kalugi,možda u Rijazanu,
tekao je život nekakvog dečaka,
kose poput žita,oka slična lanu.
Stasa,posta čovek,a uz to poeta,
s nevelikom `al žilavom snagom,
i neku je ženu od četrdeset i kusur leta
zvao devojčurom i svojom dragom."

"Crni čoveče!Nesnosan si,zbilja!
Odavno si mrzak,ozloglašen gost"
Besan sam,razjaren-moj štap u njušku cilja
pravo u nos drski,da mu smrska kost...

...Mesec je umro.
Prozor zora plavi.
Ah,ti noći,sta si ispredala?!
Nikog nema.
S cilindrom na glavi stojim.
SAM...
U srči ogledala...

Ja citam...Ponekad....
Bas su dirljive pojedine pesme...Tipa ''Rastanak'' i ona posle nje.A pesmu o zvezdama bih posvetila Anji,Wanji i meni.

Crni covek- druga verzija



Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,

Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak - alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da -
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nadamnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

"Počuj, počuj -
Mrmlja mi i veli -
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šerlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je - zboraše on -
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj."

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala -
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

***********************

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu - alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

"Počuj, počuj! -
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati -
Ne videh nikoga dosat
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći "ona",
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne -
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi...

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom."

"Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska."

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam...
I parčad ogledala...

Sto? :)

Ruke drage-labudova par-
u sred zlata moje kose rone
ne,ljubavni nikad nece zar
covjeku u pjesmama da klone.

Nekad davno ja to pevah vec
i pnovo sad pjevam o tome
jer njeznoscu zadojena rijec
u najdubljem dise bicu mome.

Ako dusu sprzi strast do dna,
srce ce ti zlatni biti kamen
Teheranska nece luna ta
pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz zivot prodjem
da me skrha njeznost mile Sage
ili star da svoju dusu glodjem
jer mi pjesma vise nema snage

Sve na svjetu svog se drzi pravca
necem sluh je,necem pogled sklon
kad je losa pjesma Persijanca
znaci nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme neprestano
govorite svjetu cudnu stvar
cudesne bi bile al me rano
upropasti labudova par.

Snježno polje, bijele mjesečine sjaj,
mrtvački je pokrov prekrio moj kraj.
Po šumama breze sada plaču, znam.
Ko li je tu umro? Da nisam ja sam?

1925

O, probudi me rano sutra,
strpljiva, brizna moja mati!
Poci cu iza humke puta
dragoga gosta docekati.

Ja vidjeh danas kraj guscaka
sirokih kola trag u lugu.
Vjetar ispod satre oblaka
vije njegovu zlatnu dugu.

Proci ce sutra u ranoj zori,
kaput-mjesec prignut pod granom,
a kobila ce da vijori
crvenim repom nad poljanom.

O, probudi me rano, mati,
osvijetli nas sobicak uski.
Govore da cu ja postati
uskoro slavni pjesnik ruski.

Tebe i gosta cu opjevati,
nasu pec, krov i pijevca, brava...
Na pjesme ce se prolijevati
mlijeko tvojih ridjih krava.

1917.

Pjevaj,pjevaj

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk'o.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.

Ispovijest mangupa

Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.

Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.

Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.

Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?

A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.

Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore.....
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da....
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.