Oskar Vajld

Jeste li citali nesto od njega? Procitala sam "Sliku Dorijana Greja" koja me je ocarala :)

~Slavuj i ruža~



"Rekla je da će igrati sa mnom ako joj donesem crvenu ružu" - tužno je govorio mladi student - "ali u celom mom vrtu nema ni jedne crvene ruže".

Iz svog gnezda na hrastu slušao ga ja slavuj i pitao se, gledajući ga kroz bujno hrastovo lišće, kako da mu pomogne.

"Ni jedne jedine crvene ruže u mom vrtu" - očajno je ponavljao student i njegove lepe oči ispuniše se suzama. "Bože, kako sreća zavisi od beznačajnih sitnica! Pročitao sam sve što su mudraci sveta napisali, sve tajne filosofije sam savladao, a eto, samo zbog toga što nemam jednu crvenu ružu, moj život je upropašćen."

"Evo najzad nekoga ko istinski voli" - reče slavuj. "Noćima sam pevao o njemu, iako ga nisam poznavao; noćima sam pričao njegovu priču zvezdama, a eto, sad ga i vidim. Kosa mu je tamna kao cvet zumbula, usne su mu crvene kao ruža njegove želje, ali strast je učinila njegovo lice bledim kao slonovača, a tuga je utisnula svoj pečat na njegove veđe."

"Princ sutra uveče priređuje bal" - nastavi mladi student - "i moja voljena će biti tamo. Ako joj donesem crvenu ružu, plesaće sa mnom do zore. Ako joj donesem crvenu ružu, držaću je u naručju i ona ce nasloniti glavu na moje rame; njena ruka će počivati u mojoj. Ali, u mom vrtu nema ni jedne crvene ruže, pa ću morati da sedim sam, a ona ce bezobzirno proći pored mene ne udostojivši me ni jednog osmeha. Srce će mi prepući od tuge."

"On zaista istinski voli" - reče slavuj. "Ono o čemu ja pevam on doživljava kao patnju. Zaista, ljubav je divna stvar. Dragocenija od smaragda, skupocenija od finih opala. Ona se ne može kupiti za bisere ni za safire; ljubav se ne izlaže po pijačnim tezgama. Trgovci ne mogu da je kupe, niti se ona može meriti na juvelirskoj vagi."

"Muzičari će sedeti u orkestru" - reče mladi student sa setom - "i svirati svoje gudačke instrumente; moja voljena će igrati uz pratnju harfe i violine. Igraće tako lepršavo da njene noge neće dodirivati pod, a udvarači obučeni u odela veselih boja, tiskaće se oko nje. Ali sa mnom ona neće igrati, jer nemam crvenu ružu da joj poklonim!" - reče i očajno se baci na travu. Onda zari svoje lepo lice u šake i gorko zaplaka.

"Zašto on plače?" - pitao je mali zeleni gušter protrčavši pored njega sa zadignutim repom.

"Zbilja zašto?" - čudio se leptir koji je lepršao krilima udvarajući se zraku sunca.

"Stvarno zašto?" - šaputao je krasuljak svom susedu tihim mekanim glasom.

"On plače zbog crvene ruže" - reče slavuj.

"Zbog crvene ruže!?" - čudili su se oni. "Pa to je smešno."

Mali gušter koji je bio malčice zajedljiv u brk mu se nasmeja.

Ali slavuj je razumeo tajnu studentove tuge i ćutke ga je posmatrao s hrasta razmišljajući o tajnama ljubavi.

Onda raširi krila, polete i poče da kruži u vazduhu. Poleteo je preko gaja kao senka; kao senka je preleteo iznad vrta.

Na travnjaku se nalazio divan ružin grm. Kad ga je slavuj ugledao spusti se na jedan njegov izdanak.

"Daj mi jednu crvenu ružu" - reče slavuj. "Zauzvrat ja ću ti otpevati prekrasnu pesmu."
Ali ružin grm odmahnu glavom.

"Moje ruže su bele" - odgovori. "Bele kao morska pena, belje od snega na vrhu planinskom. Idi kod moje sestre iza starog sunčanog časovnika, možda će ona moći da ti ispuni želju.

Slavuj odlete do ruže što je rasla iza sunčanog časovnika. "Daj mi jednu crvenu ružu" - zamoli je slavuj svojim umilnim glasom. "Daću ti moju najlepšu pesmu za uzvrat."

Ali ruža odmahnu glavom.

"Moje su ruže žute" - reče. "Žute kao kosa morske sirene što sedi na postolju od ćilibara, žuće od sunovrata đto cveta po livadama pre nego što im kosač dođe u pohode. Ali idi mojoj sestri što raste ispod studentovog prozora: možda će ona moći da ti da ono što tražiš."
I slavuj odlete do ruže što raste pod studentovim prozorom. "Daj mi jednu crvenu ružu i ja ću ti otpevati svoju najlepšu pesmu."
Ali ruža odrično zatrese glavom.

"Istina, moje ruže su crvene" - reče ona - "crvene kao golubije noge, crvenije do velikih krljušti korala što trepere u pećinama okeana. Ali, od zime su mi promrzle žile, mraz je zatro moje pupoljke, oluja je polomila moje grane i ove godine neću imati ruža."

"Jedna crvena ruža je sve što tražim" - preklinjao je slavuj. - "Samo jednu crvenu ružu. Zar baš nikako ne mogu da dobijem jednu crvenu ružu?"

"Postoji jedan način" - reče ruža. "Ali taj način je toliko užasan da se ne usuđujem ni da ga pomenem."
"Slobodno reci" - molio je slavuj. "Ja se ne bojim."

"Ako hoćeš da dobiješ crvenu ružu" - reče ružino drvo - "moraš je stvoriti od muzike na mesečini i krvi iz svog sopstvenog srca. Moraćeš da mi pevaš sa grudima naslonjenim na trn. Celu noć ćeš mi pevati, sa grudima tako postavljenim da trn mora probosti tvoje srce. Tvoja sopstvena krv mora da teče u moje vene i da postane moja."

"Smrt je velika cena za jednu crvenu ružu" - reče slavuj - "a život je svakome drag. Prijatno je sedeti u zelenoj livadi i posmatrati sunce kako se vozi nebom u svojoj kočiji od zlara i mesec u kolima od srebra. Opojan je miris glogovog cveta, divni su zvončici što se kriju po livadama i vres što cveta po rudinama. Pa ipak, ljubav je važnija od života, a šta je srce ptice u poređenju sa srcem čoveka?"

Slavuj raširi krila i poče kružiti iznad studentove bašte.

Klizio je iznad leja sa cvećem kao senka, kao senka je proleteo iznad polja.

Mladi student je još ležao na travi gde ga je ostavio; suze se još nisu osušile u njegovim lepim očima.

"Budi srećan" - reče slavuj - "budi zadovoljan: dobićeš crvenu ružu. Stvoriću je svojom pesmom na mesečini i krvlju iz svog srca. Sve što tražim zauzvrat jeste da budeš veran svojoj ljubavi, jer ljubav je mudrija od filosofije, premda je filosofija zaista mudra. Jača je od moći premda je moć zaista moćna. Njena krila su plamene boje. Telo joj takođe ima boju plamena. Usta su joj slađa od šećera, njen dah je prijatniji od tamjana."

Student podiže pogled sa trave i poče slušati, ali ništa nije razumeo šta mu je slavuj govorio, jer on je znao samo stvari koje su bile zapisane u njegovim knjigama.

Ali stablo starog hrasta je sve razumelo i rastužilo se, jer je ono snažno volelo malog slavuja koji je odabrao njegovo stablo da u njemu načini svoje gnezdo.

"Otpevaj mi jednu pesmu za oproštaj!" - reče hrast - "biću veoma usamljen kad odeš."

Slavuj ispuni želju svom stanodavcu; njegov glas je ličio na klobučanje vode u srebrnom krčagu.

Kad je slavuj završio pesmu, student ustade i izvadi svoju beležnicu i grafitnu olovku iz džepa.

"On poseduje formu" - reče student sam sebi dok je šetao kroz lug - "koju mu niko ne može osporiti, ali kako stoji sa osećanjima? Nažalost, odgovor je odričan. U stvari, slavuj je kao i većina umetnika: on je savršeni stil bez trunke iskrenosti. On ne bi pristao da se žrtvuje za druge. On ne misli ni o čemu do o svom pevanju, a svi znaju da su umetnici sebični. Pa ipak, mora se priznati da slavuj ima divne note u svom glasu. Šteta što one ne znače ništa i što se ne mogu korisno upotrebiti." I on uđe u svoju sobu, izvali se na krevet i utonu u misli o svojoj ljubavi, onda u dubok san.

A kad je mesec izašao na nebesko prostranstvo u svojoj srebrnoj kočiji, slavuj je odleteo na ružin grm i naslonio grudi na oštar trn. Celu noć je pevao sa grudima naslonjenim na trn, a kristalno hladni mesec, zanesen njegovom pesmom, zamalo nije zakasnio na sastanak sa ružoprstom zorom. A slavuj je pevao celu bogovetnu noć. Trn je sve dublje prodirao i krv je polako tekla iz njegovih grudi.

Najpre je pevao o rođenju ljubavi u srcu dečaka i devojčice. A na najvišem izdanku razvijala se prekrasna ruža: latica po latica kako je pesma odmicala. U početku je bila bleda poput izmaglice što lebdi nad rekom, bleda ko stopa jutra, srebrnasta kao krila zore. Kao senka ruže u ogledalu od srebra, kao senka ruže u fontani, takva je bila ruža što je razvijala latice na najvišem izdanku ružinog drveta.

Ali, ružino drvo upozori slavuja da treba jače da pritisne grudima na trn. "Pritisni jače mali slavuju: - govorio je ružin grm - "inače će dan svanuti pre nego što ruža bude dovršena."

Slavuj jače naleže na trn, njegova pesma je postajala sve glasnija, jer je pevao o rođenju strasti u srcu mladića i devojke.

I nežna rumen poče polako da ispunjava nežne latice kao što rumeni lice mladoženje kada poljubi usne svoje neveste.

Ali, trn još nije bio prodro u njegovo srce, pa je ružino srce još bilo bledo: samo krv iz slavujevog srca mogla je da oboji grimiznocrvenom bojom ružino srce.

Ružino drvo ponovo opomenu slavuja da grudima jače pritisne trn.

"Pritisni jače, mali slavuju" - reče grm - "inače će se zabeleti dan pre nego što ruža bude dovršena."

Slavuj učini kako mu reče drvo i trn najzad dodirne njegovo srce: oštar bol poput strele prostruji njegovim telom.

Bio je to oštar, preoštar bol; pesma je postajala sve lepša, jer slavuj je pevao o ljubavi što ne umire o grobu.

I divna ruža postade grimiznocrvena, kao ruža istočnog neba.

Grimiznocrven je bio pojas latice, grimiznocrveno kao rubin bilo je njegovo srce.

Sad je slavujev glas polagano zamirao; njegova krilašca počeše lepršati; koprena pade preko njegovih očiju: osećao je kako ga ropac guši u grlu.

Poslednji talas pesme napustio je njegove grudi i toliko je očarao bledi mesec da za trenutak zaboravi na zoru i ostade još malo da boluje na nebu.

I crvena ruža je čula poslednje akorde slavujeve pesme, sva zadrhta od zanosa i razvi svoje nežne latice na prohladnom jutarnjem vazduhu.

Odjek odnese slavujevu pesmu u purpurne pećine u brdima i probudi usnule pastire. Pronosila se kroz rečnu trsku. Trska prenese njenu poruku morskim prostranstvima.

"Gle, gle!" - reče ružin grm - "ruža je završena".

Slavuj, međutim, ne reče ništa: ležao je mrtav u visokoj travi sa trnom u srcu.

U podne student otvori prozor i pogleda u baštu.

"O Bože, kakva sreća!" - reče. "Nebo mi je darovalo crvenu ružu. Kako je divna! Niakda nisam video tako lepu ružu. Toliko je lepa da sam siguran da ima neko drugo latinsko ime."

On se naže kroz prozor i ubra crvenu ružu.
Onda stavi šešir na glavu i otrča profesorovoj kući sa ružom u ruci.
Profesorova ćerka je sedela na pragu i motala plavu svilu, a njen mali pas ležao je kraj njenih nogu.
"Rekla si da ćeš igrati sa mnom ako ti donesem crvenu ružu" - reče student. "Evo najcrvenije ruže na svetu. Noćas ćeš je nositi na srcu i dok mi budemo plesali, ona će ti reći koliko te volim."
"Nažalost, ne slaže se sa mojom haljinom" - reče ona. "Sem toga, sin dvorskog savetnika mi je poslao prave dragulje, a zna se da su dragulji vredniji od cveća".
"E, pa da znaš, časti mi, ti si veoma nezahvalna" - reče student ljutiti i baci ružu na ulicu. Točak zaprežnih kola pređe preko nje.
"Nezahvalna?" - reče devojka. "Znaš šta ću ti reći? Ti si jedan neotesani grmalj, eto šta si ti. Uobrazavaš da si strašno pametan, a ti si, na kraju krajeva, samo obični student. Ne verujem da si ikada nosio srebrne kapice na cipelama kakve ima sestrić dvorskog savetnika!" - i ona ustade sa stolice i uđe u kuću.
"Kako je ljubav glupa stvar" - reče student odlazeći. "Nije ni izdaleka korisna kao logika, jer ljubav ne dokazuje ništa jer ona uvek tvrdi nešto što se nikada neće dogoditi i prisiljava čoveka da veruje u stvari koje nisu istinite. U stvari, ljubav je sasvim nepraktična, a budući da u naše vreme biti praktičan znači sve, vraćam se filosofiji. Metafizika je mnogo zanimljivija od ljubavi."
Tako se on vratio natrag u svoju sobu, izvukao jednu veliku prašnjavu knjižurinu i počeo da čita.

Kako tuzno.......... Nezahvalnici jedni!!!

Ooo, kako je tuzna

mrzi me da citam-pola knjige si napisala

Hvala Bogu da sam kopirala, a ne kucala. Ne moras da citas sto se mene tice, ali je bajka genijalna.



Odani prijatelj

Jednom, razno izjutra, stara ženka Vodenog Pacova pomolila je glavu iz svoje rupe. Oči su joj bile blistave kao đinđuve, brkovi sivi i oštri, a rep joj je ličio na dugi konopčić od crne gume. Po vodi su plovili mali pačići, sasvim nalik na žute kanarinke, A njihova mama, sa sasvim bela sa jarko crvenim nogama, starla se da ih nauči kako treba stajati na vodi glavački naniže.
- Vas nikad neće primiti u bolje društvo ako ne naučite da dubite na glavi - prebacivala im je i pokazivala s vremena na vreme kako se to radi.
Ali pačići na nju nisu obraćali pažnju. Bili su toliko mali da nisu mogli da shvate sva preimućstva koja pruža bolje društvo.
- Kakva nestašna deca! - povikala je ženka Vodenog Pacova. - Zbilja, trebalo bi ih podaviti!
- Bože sačuvaj! - odvratila je Plovka. - Svaki početak je težak a roditeljsko strpljenje ne sme da ima granica.
- Ah, ja o roditeljskim osećajima pojma nemam! - rekla je ženka Vodenog Pacova. - Ja sam bez porodice. Udavila se nikad nisam, a i nemam nameru da se udajem. Ljubav je, razume se, stvar vrlo lepa sama po sebi, ali je prijateljstvo daleko bolje. Zbilja, ja na svetu ne znam ništa uzvišenije i divnije od odanog prijateljstva.
- A recite vi meni, molim vas, u čemu se, po vašem mišljenju, sastoje obaveze odanog prijatelja? - upitala je zelena Konopljarka s obližnje vrbove grane odakle je slušala ovaj razgovor.
Da, zaista! I ja bih veoma volela da znam. - rekla je Plovka i otplovila ka suprotnoj strani barice gde se glavački strmehnula u vodu da pokaže dobar primer svojoj deci.
- Kakvo je to glupo pitanje! - povikala je ženka Vodenog Pacova.
- Ja bih, razume se, zahtevala od svog odanog prijatelja da mi bude odan.
- A šta bi ste mu vi u zamenu dali? - upitala je ptičica ljuljajući se na srebrnastoj grančici i razmahujući svojim majušnim krilima.
- Ja vas ne razumem. - odgovorila je ženka Vodenog Pacova.
- Dozvolite mi - rekla je na to Konopljarka - da vam ovim povodom ispričam jednu pričicu.
- Je li to priča o meni? - upitala je ženka Vodenog Pacova. - Ako jeste, ja ću da je slušam, jer ja strašno volim razne fantazije.
- Ona se može i na vas primeniti. - odgovorila je Konopljarka, sletela sa vrbe, počinula na ivicu bare i stala da priča priču o Odanom prijatelju...
„Davno, živeo je ovde krasan jedan dečak po imenu Jova... – počela je Konopljarka.
- To je bio čuven čovek? – zapitala je ženka Vodenog Pacova.
- Ne – odvratila je Konopljarka. – čini mi se da ni po čemu nije bio čuven, osim valjda po svom dobrom srcu i po svom okruglom prijatnom i veselom licu. Živeo je sam-samcit u svojoj malenoj kolibi i povazdan je radio u svojoj bašti. U celom okrugu nije bilo tako divne bašte. Tu su rasli i karanfili, i šeboj i bele rade. Bilo je tu crvenih ruža, i žutih i ljubičastih, i ljubičica ugljenitih i belih. Đurđevak, majčina dušica i divlji bosiljak, irisi i božuri, sve je to cvetalo svojim redom kako su nastupale mene meseca, tako da je jedno cveće smenjivalo drugo i uvek je bilo prijatno za oko, i uvek je mirisalo da se čovek prosto divio.
Mali Jova imao je mnoštvo prijatelja, ali njegov najodaniji prijatelj bio je Mlinar. Da, bogati Mlinar je bio tako odan malome Jovi, da kadgod bi prošao pored njegove bašte uvek bi preko ograde izabrao ceo buket cveća ili snop mirišljavih travčica ili bi napunio svoje džepove šljivama i trešnjama ako je bilo doba godine kad plodovi dospevaju.
- Pravim prijateljima sve mora da je zajedničko govorio bi Mlinar, a mali Jova bi se smešio, klimao glavom i bio je vrlo gord što ima prijatelja s tako plemenitim osećajima.
Istina, susedi su se ponekad čudili da bogati mlinar nikad ničim nije uzvratio Jovi, iako mu se u mlinu nakupilo sto džakova brašna, iako je imao šest krava muzara i veliko stado svilorunih ovaca. Ali mali Jova nikad nije zamarao svoju glavu takvim pitanjima, i ništa mu nije pričinjavalo veće zadovoljstvo nego da u sebi ponavlja divne reči koje je Mlinar govorio o nesebičnom pravom prijateljstvu.
Tako je mali Jova jednako radio u svojoj bašti. Uproleće, leti i s jeseni bio je savršeno srećan, ali kad bi nastala zima, on nije više imao ni cveća ni voća koje bi mogao da nosi da proda, i morao je da trpi i od studeni i od gladi, i često mu se dešavalo da legne u postelju bez večere ako ne računamo koju suvu krušku ili koji tvrdi orah. Pored toga, zimi je ostajao sasvim sam, jer Mlinar ga nikad nije posećivao.
- Nema smisla da idem malom Jovi dok ne prođe sneg – govorio je obično Mlinar svojoj ženi – jer kad je čoveku teško, bolje ga je ostaviti na miru i ne dosađivati mu svojim posetama. Tako ja, u svakom slučaju, gledam na prijateljstvo i uveren sam da sam u pravu. Pričekaću, pa kad grane proleće, tada ću ga posetiti, a on će mi dati veliku korpu cveća i to će mu pričiniti veliku sreću.
- Ti se uvek brineš za druge – odgovarala mu je žena sedeći u dubokoj naslonjači pored ognjišta gde su plamtela borova drva – zbilja, uvek za druge. Prosto uživam da te slušam kako govoriš o prijateljstvu. Uverena sam da ni sam sveštenik ne ume da nađe tako divne reči, iako on živi u trospratnoj kući i na malom prstu osi zlatan presten.
- A zašto ne pozovemo maloga Jovu k nama? – upitao je Mlinara njegov najmlađi sin. – Ako je sirotome Jovi rđavo, ja ću mu dati pola svoje kaše i pokazaću mu svoje bele kuniće.
- Kako si ti glup deran! – povikao je Mlinar. – Ja, zbilja, ne znam kakvog smisla ima slati tebe u školu. Ti tamo, kako vidim, ništa nisi naučio. Pa ako bi Jova došao ovamo, k nama, ako bi video naše ognjište, naš dobar ručak i divno burence crnog vina, on bi nam bogami pozavideo – a to je najgora stvar na svetu i može da iskvari dušu svakoga čoveka. Ja, dabome, neću dozvoliti da se Jovina duša iskvari. Ja sam njegov najbolji prijatelj i brižljivo ću paziti da ne podlegne iskušenjima. Uz to, ako bi Jova ovamo došao on bi, da vidiš, zatražio od mene malo brašna na veresiju, a ja mu to nikako ne bih mogao da dam. Brašno je jedna stvar, a prijateljstvo – druga, mešati ih, nemoguće je. Pa i imena tih dveju reči različito se pišu i predstavljaju sasvim različite stvari.
- Kako lepo govoriš! – rekla je Mlinareva žena. Zbilja, zamalo nisam zadremala. Upravo kao kad popa govori.
- Mnogi lepo postupaju – odgovorio je Mlinar – ali ih je vrlo malo koji lepo govore i to pokazuje da je mnogo teže umeti govoriti, a zato i mnogo važnije.
I on je preko stola strogo pogledao svog malog sina koji se postideo, spustio glavu, ceo pocrveneo i zaplakao da su mu suze tekle pravo u čaj. Uostalom,on je još uvek tako malen da mu se mora oprostiti!
- I to je kraj vaše priče? – upitala je ženka Vodenog Pacova.
- Daboma da nije – odvratila je Konopljarka – to je tek početak.
- Vidim da ste sasvim zaostali za svojim vremenom – primetila je ženka Vodenog Pacova.
- Svaki čestit savremeni pripovedač počinje s kraja, zatim prelazi na početak i završava sredinom. To je nova metoda. Ja sam to neki dan čula od jednog kritičara koji je šetao, ovuda, oko bare s nekim mladićem. Dugo mu je razlagao tu temu i ubeđena sam da je u pravu zato što je imao plave oči i bio je ćelav i tek što bi mladić učinio kakvu primedbu, on bi mu odgovorio: „Fuj!“ Ali bolje da nastavite svoju priču. Meni se Mlinar strašno dopada. I ja sam ispunjena divnim osećanjima, tako da među nama postoji velika naklonost.
- Dakle – rekla je Konopljarka skačući na čas na jednu čas na drugu granu – dakle, tek što je zima prošla i prvo prolećno cveće stalo da razvija svoje žute krunice, Mllinar je rekao svojoj ženi da odlazi Jovi u posetu.
- Ah, kakvo ti dobro srce imaš! – povikala je ushićena žena. – Ti uvek misliš na druge. Samo ne zaboravi da uzmeš sa sobom i korpu za cveće.
Mlinar je vezao krila svojih vetrenjača jednim teškim gvozdenim lancem i s praznom korpom u ruci spustio se s brega.
- Zdravo, mali Jovo – rekao je Mlinar. – Dobar dan – odgovorio je Jova oslanjajući se na ašov i smejću se radosno.
- Pa kako si proveo ovu zimu? – upitao je Mlinar.
- Zaista, veoma je ljubazno s vaše strane što me o tome pitate, veoma ljubazno! – povikao je mali Jova. – Moram priznati, imao sam vrlo teških trenutaka. Ali, eto, došlo je proleće i ja sam potpuno srećan, a i mom cveću je vrlo dobro.
- A mi smo zimus često govorili o tebi, Jovo – nastavio je Mlinar. – Pitali smo se kako ti ide.
- To je s vaše strane vrlo ljubazno – odgovorio je Jova. – Ja sam već počeo da strahujem da ste me zaboravili.
- Ti me iznenađuješ, Jovo – rekao je Mlinar. – Prijateljstvo se ne zaboravlja. Zbog toga je ono i divno. Ja se bojim, uostalom, da ti ne shvataš svu poeziju života. Nego kako ti je lepo cveće!
- Da, zaista, divno je! – složio se Jova. – Iprava je sreća za mene što ga je tako mnogo. Ja ću ga poneti na trg i prodaću ga gradonačelnikovoj ćerci a za taj novac otkupiću kolica.
- Otkupićeš kolica? Hoćeš li time da kažeš da si ih založio? Kakvu si glupost uradio!
- Eto, stvar je u tome – odgovorio je Jova – prinuđen sam bio da to uradim. Zima je, znate, za mene bila vrlo teško, ni prebijene pare nisam imao, nisam imao ni hleba da kupim. Zato sam najpre založio srebrnu dugmad s mog prazničnog kaputića, zatim sam založio srebrni lančić, posle moju trubu i najzad kolica. Ali ću sad sve da otkupim.
- Jovo – rekao je Mlinar – ja ću ti pokloniti svoja kolica. Istina, ona nisu sasvim ispravna. Jedna strana, čini mi se, izgubljena je, a i točkovi su polomljeni. U svakom slučaju, ja ću ti ih pokloniti. Ja znam da je s moje strane to vrlo velikodušno i mnogi će reći da činim glupost što se rastajem od svojih kolica, ali ja ne ličim na druge ljude. Ja smatram da je velikodušnost sama suština prijateljstva, a osim toga ja sam kupio nova kolica. Jest, sad možeš biti sasvim miran, ja ću ti pokloniti moja kolica.
- Pa to je zaista s vaše strane veoma velikodušno – odvratio je Jova i njegovo prijatno, okruglo lice zarumenelo se od radosti. – Ja ću ih vrlo lako opraviti, jer imam jednu dasku.
- Imaš dasku! – povikao je Mlinar- to je upravo kao poručeno, meni treba jedna daska za krov od mog ambara. Na krovu ima jedna velika rupa i ako je ne zatvorim, sve će žito da mi ovlaži. Vrlo dobro što si se te daske setio! Prosto neverovatno kako jedno dobro delo uvek povlači drugo. Ja sam ti poklonio svoja kolica i ti ćeš mi pokloniti svoju dasku. Istina, klica koštaju mnogo više nego daska ali u iskrenom prijateljstvu takvim stvarima ne poklanja se pažnja. Donesi je odmah, molim te, i koliko danas ja ću da ti platim za posao oko moga ambara.
- Razume se! – povikao je Jova, smesta je otrčao u svoju šupu i izvukao dasku.
- Daska ti je malena – primetio je Mlinar zagledajući je – Bojim se da, pošto opravim krov svoga ambara, ostaće ti premalo da popraviš kolica. Ali to već nije moja krivica. A sad, kako sam ti poklonio kolica, uveren sam da hoćeš da mi daš malo više cveća. Evo ti korpe, napuni je do samog vrha.
- Do samog vrha? – upitao je Jova s izvesniom tugom u glasu, jer je korpa bila poprilično velika i Jovi je bilo jasno da ako je do vrha napuni, neće mu ništa ostati za prodaju, a hteo je svakako da otkupi iz zaloge svoja srebrna dugmeta.
- Znaš kako – odvratio je Mlinar – kada sam ti poklanio kolica, ja nisam mislio da će biti preterano ako ti zatražim nekoliko belih cvetova. Ja možda nisam u pravu, ali činilo mi se da prijateljstvo, pravo prijateljstvo, treba da bude bez sebičnosti.

- Dragi prijatelju, moj najbolji prijatelju! – povikao je mali Jova – ja ću vam s radošću dati sv cveće iz moje bašte. Meni je dragocenije vaše dobro mišljenje o meni od iskovanih srebrnih dugmeta. I on je potrčao, počupao sve svoje divno prolećno cveće i napunio Mlinarevu korpu.
- Doviđenja, mali Jovo! – rekao je Mlinar i pošao na svoj breg s daskom preko ramena i s korpom u ruci.
- Dovišenja! – odgovorio je mali Jova i veselo stao da radi svojim ašovom, toliko se obradovao kolicima.
Sutradan, vezivao je orlov nokat nad svojim tremom, kad, najedared, ču Mlinarev glas koji ga je s puta dozivao. On je skočio s lesnice, potrčao u baštu i pogledao preko ograde.
Na putu je stajao Mlinar s velikim džakom brašna na leđima.
- Dragi Jovo – rekao je Mlinar – odnesi, molim te, ovaj džak brašna na trg, umesto mene.
- Ah, meni je voema žao – odgovorio je Jova – ali, verujte, ja sam danas mnogo zauzet. Moram da pričvrstim sve svoje puzavice, moram da zalijem cveće i da očistim baštu od trave.
- A, tako! – rekao je Mlinar. – A meni se činilo, pošto sam ti poklonio kolica, da mi nećeš biti prijatelj ako otkažeš.
- O, ne govorite tako! – povikao je mali Jova. – ja nipošto na svetu ne bih želeo da prema vama postupim neprijateljski.
I otrčao je kući, uzeo kapu i pošao na trg s teškim džakom na grbači.
Dan je bio vrlo vruć, drum prašnjav i ne došavši do šestog kilometarskog kamena, Jova se toliko umorio da je morao da sedne i da počine. Pa ipak, hrabro je nastavio put i najzad stigao na trg. Pošto je ostao neko vreme, prodao je brašno po odličnoj ceni, i smesta pošao natrag, plašeći se da ako zakasni, mogu ga presresti razbojnici.
- Danas je bio težak dan – rekao je u sebi Jova ležući u krevet – ali ja sam ipak zadovoljan što sam učinio uslugu Mlinaru, jer on je moj najbolji prijatelj, a osim toga, obećao je da će mi pokloniti kolica.
Sutradan, rano izjutra, Mlinar je došao po novac od prodanog brašna ali mali Jova je bio toliko umoran da je još bio u krevetu.
- Časna reč, ti si velika lenština – rekao je Mlinar. – Zbilja, imajući u vidu da imam nameru da ti poklonim kolica, mogao bi sa više volje da radiš. Lenjost je veliki porok i ja, razume se, ne bih mogao da podnesem da neko od mojih prijatelja bude neradnik ili lenština. Nemoj da se vređaš, ja s tobom sasvim iskreno razgovaram. Razume se, meni ni na pamet ne bi palo da s tobom tako razgovaram, da ti nisam prijatelj. Šta bi u prijateljstvu bilo dobro, ako čovek svakoga dana ne bi mogao u oči da kaže drugoma upravo ono što misli? Svak može da napriča razne prijatne stvari, može da laska i da se udvara, ali pravi prijatelj uvek govori neprijatne stvari i ne boji se da će ozlojediti svoga prijatelja. Ako je samo pravi prijatelj on, dabome, više voli tako da postupa, svestan da tim načinom donosi koristi.
- Meni je veoma žao – rekao je mali Jova tarući oči i sklanjajući s glave noćnu kapu – ali ja sam vam umoram i osećao sam potrebu da poleškarim malko u krevetu i da slušam kako ptice pevaju. Ja, znate, uvek bolje radim pošto malko oslušnem ptičiju pesmu.
- E meni je to vrlo drago – rekao je Mlinar lupajući Jovu po plećima – jer došao sam da te zamolim da dođeš u mlin čim ustaneš i da opraviš krov na mome ambaru.
Jadni Jova želeo je da radi malko u svojoj bašti, jer već dva dana nije zalivao svoje cveće, ali mu je neprijatno bilo da odbije Mlinara – on mu je bio dobar prijatelj.
- Vi mislite da bi smoje strane bilo vrlo neljubazno ako bih vam rekao da nemam vremena? – upitao je poniznim, neodlučnim glasom.
- Pa dabome – odgovorio je Mlinar – ja nisam mislio da od tebe tražim odveć mnogo, osobito ako se ima u vidu da sam nameren da ti poklonim svoja kolica. Uostalom, ako me ti odbiješ, ja ću, razume se, poći i sam to uraditi.
- O, ni u kom slučaju! – povikao je Jova, smesta skočio s kreveta i uputio se ka ambaru.
Radio je ceo dan do zalaska Sunca, a kad je Sunce zašlo, Mlinar je došao da vidi kako posao napreduje.
- Dakle, Jovo, jesi li zatvorio rupu? - doviknuo je Mlinar.
- Sasvim je zatvorena! - odgovorio je Jova i sišao niz lestvicu.
- Ah, nema prijatnijeg posla od posla koji uradimo za drugoga - rekao je Mlinar.
- Prava je sreća slušati vas kako govorite - odvratio je Jova sedajući i brišući znoj sa čela. - Zaista, velika sreća. Samo se bojim da nikad neću imati tako uzvišene misli kao vi.
- O, to će da dođe! - odgovorio je Mlinar. - A sad kad si svršio posao, najbolje je da ideš kući da počinješ, jer ja bih hteo da poteraš sutra moje ovce u planinu.
Nesrećni mali Jova bojao se da ma šta na to primeti a sutradanas izjutra Mlinar je doterao svoje ovce Jovinoj kolibi i Jova je krenuo za njima u planinu. Ceo dan mi je prošao u tome da odvede ovde i da ih vrati, a kad je stigao svojoj kući, on je toliko bio umoran da je zaspao na naslonjači a probudio se tek pošto se uveliko bilo razdanilo.
- Najzad ću lepo da ostanem danas u svojoj bašti! - rekao je i smesta prionuo na pionuo na posao.
Pa ipak nije mu bilo suđeno da se pozabavi svojim cvećem, jer je njegov prijatelj Mlinar stalno dolazio i slao ga da njegovim poslovima ide često vrlo daleko, ili ga je odvodio u mlin da mu pomaže. Ponekad je mali Jova prosto padao u očajanje i bojao se da će njegovo cveće pomisliti da ga on zaboravlja, ali se tešio mišlju da je Mlinar njegov - najbolji prijatelj, Uz to on je imao nameru da mu pokloni sviha jikuca - govorio je mali Jova često puta u sebi a to je s njegove strane prava velikodušnost.
Tako je mali Jova radio za Mlinara, a Mlinar je govorio svakojake divne stvari o prijateljstvu, reči koje je Jova beležio u svoju svesku pa ih zatim noću prelistavao, jer je on mnogo voleo da se poučava.
Ali jednom, uveče, dok je mali Jova sedeo pored odžaka, neko je silno zalupao na vrata. Noć je bila vrlo burna, vetar je tako strašno zavijao i rikao oko kolibe da se to kucanje Jovi učinilo kao buka nepogode. Ali odjeknuo je i drugi udarac, a zatim i treći, jači od prva dva.
- Istina, biće kakav nevoljnik, putnik - rekao je Jova i otrčao ka vratima.
Tamo je stajao Mlinar s fenjerom u jednoj i s velikim štapom u drugoj ruci.
- Dragi Jovo! - povikao je Mlinar. Ja sam u velikoj neprilici: moj mali sin pao je s lestvica, povredio se i ja idem po lekara. Ali doktor stanuje daleko, a noć je tamo strašna da mi je došla misao: zar ne bi bilo bolje da ti pođeš po lekara nego ja. Ti znaš da ću ti ja pokloniti moja kolica tako da bi bilo sasvim pravično da i ti nešto za mene uradiš.
- Razume se! - povikao je mali Jova. - Ja smatram za čast što ste se meni obratili i smesta ću poći do lekara. Pozajmite mi samo vaš fenjer, jer je noć tamna i bojim se da ne padnem u jarak.
- Veoma mi je žao - odgovorio je Mlinar - ali ovo mi je novi fenjer i bilo bi mi vrlo neprijatno ako bi mu se što desilo.
- Pa ništa, ja ću nekako i bez fenjera! - povikao je mali Jova, navukao svoju veliku bundu, toplu crvenu kapu, uvio vrat maramom i otišao.
Kako je nepogoda bila strašna! Noć je bila tako tamna da mali Jova skoro ništa nije video, a vetar je bio tako jak da se Jova jedva držao na nogama. Ipak, hrabrost ga nije izdavala i pošto je prevalio tri milje, stigao je do lekareve kuće i zalupao na vrata.
- Ko je tamo? - upitao je lekar promaljajući glavu kroz prozor svoje spavaće sobe.
- To sam ja, gospodine doktore. Ja - Jova.
- Pa šta hoćeš, Jovo?
- Mlinarev sin je pao sa lestvica i povredio se. Mlinar vas moli da što pre dođete.
- Dobro - odgovorio je lekar i naredio da mu se izvede konj, da mu se spreme čizme i fenjer. Zatim je sišao i odjahao u pravcu Mlinareve kuće, dok je Jova pošao za njim pešice.
Nepogoda je, međutim, postajala sve žešća, a kiša lila potocima. Mali Jova nije video kuda ide i nemogućno mu je bilo da pristiže konja. Najzad je skrenuo s puta i zabasao u blato koje je bilo vrlo opasno, jer je u njemu bilo mnogo dubokih rupa. Tamo se jadni Jova i udavio. A sutradan pastiri su našli njegovo telo u jednoj velikoj jami punoj vode i preneli ga u njegovu kuću.
Svi su došli na Jovin pogreb jer su ga voleli. A više od sviju, žalio ga je Mlinar.
- Ja sam bio njegov najbolji prijatelj - govorio je Mlinar - i zato pravičnost zahteva da meni pripadne prvo mesto.
I on je koračao na čelu povorke, u dugom crnom ogrtaču. S vremena na vreme brisao je oči velikom džepnom maramicom.
Smrt maloga Jove veliki je gubitak - rekao je Kovač kad je pogreb obavljen i kad su svi udobno seli u krčmu pijući mirišljavo vino i mezeteći slatkim kolačićima.
- Za mene je to, u svakom slučaju, veliki gubitak - odazvao se Mlinar - jer sam mu bio skoro poklonio moja kolica, a sad zbilja ne znam šta s njima da radim. Kod kuće mi smetaju, a inače su u tako bednom stanju da mi, zbilja, za njih niko ništa neće dati ako bih krenuo da ih prodam. Ubuduće biću obazriviji i nikome ništa nećui poklanjati. Čovek uvek mora posle da ispašta svoje plemenitosti.
- Pa? - rekla je ženka Vodenog Pacova posle podužeg ćutanja.
- Pa to je kraj - odgovorila je Konopljarka.
- A šta je dalje bilo s Mlinarom?
- A, zbilja, pojma nemam - rekla je Konopljarka. A, ruku na srce, to me se i ne tiče.
- Po tome se i vidi da vi po prirodi nista plemeniti - primetila je ženka Vodenog Pacova.
- Ja se bojim da vam pouka ove priče nije jasna - rekla je Konopljarka.
- Šta mi nije jasno?
- Pouka.
- Vi hoćete da kažete da u priči ima pouke?
- Svakako - odgovorila je Konopljarka.
- Ali, ipak, rekla je na to ženka Vodenog Pacova - meni se čini da ste morali unapred da me na to upozorite. Da ste to uradili ja vas, svakako, ne bih ni slušala. Nema sumnje, da bih rekla "Fuj!" kao ona krtica. Uostalom, ja to i sad mogu da kažem.
I ona je veselo podviknula: - Fuj!
Zatim je mahnula repom i zavukla s eu rupu.
- Kako vam se dopada ova ženka Vodenog Pacova? - upitala je Plovka koja je doplivala malo vremena zatim. - Ona ima mnogo lepih osobina ali, što se mene tiče, kod mene je tako jako razvijem materinski osećaj da čim vidim usedelicu, meni suze navru u oči.
- A ja se bojim da sam je uvredila - odgovorila je Konopljarka. - Stvar je u tome što sam joj pričala priču sa poukom.
- Ah, to je uvek jako opasno - primetila je Plovka.
- U potpunosti se slažem sa vama.

Kraj. :)

Ovo je rekao Vajld za likove u "Slici Dorijana Greja":
"Basil Hallward is what I think I am: Lord Henry what the world thinks me: Dorian what I would like to be—in other ages, perhaps."

„Ñàìî ¼å ¼åäíà ñòâàð ãîðà îä òîãà äà ñâè î òåáè ïðè÷à¼ó, à òî ¼å – äà ïðåñòàíó!“
„Ïîòïóíî ñàì ñèãóðàí äà žó áèòè ñëàâàí, èëè áàð îçëîãëàøåí."

Bas je lepa ova prica. Mlinar je kreten....