Zoran Ciric

Niski pisac. Procitala sam od njega samo zbirku prica "Rvrda ljubav" i meni tri omiljene price za sada ne mogu da nadjem ali postavicu par drugih. :)


TAKO TO IDE


''Tako to ide'', kazao je moj stariji brat Roj, ''život čine sporedni poslovi i odgurnuti ljudi''. Kada je to izgovorio bio je u starijem dobu nego naš deda kada je u Kanzasu krčio šumu i čistio zemlju od korenja i kamenja. Možda je zato moj otac imao trajan pik na mog brata. Kako je kao mladić radio u jednoj železničkoj radionici - i učestvovao u izgradnji železničke pruge sve do Denvera - otac je upotrebljavao izvesne starinske reči kada bi se razljutio na brata. ''Opet si pravio svakojaku štetu'', vikao bi ozlojedjeno. ''Sada ću te kaštigovati.'' To je značilo da će ga kazniti zbog nestašluka.
Mada je bio neobično naprasit čovek, otac je verovao u tvrdu ljubav: odlučio je da vaspitava svoju decu ne obazirući se na njihove želje. Govorio je da postoje dve vrste ljudi: jedni koji su utučeni kad ne mogu da dobiju zaposlenje i drugi koji su sigurni da čak i onda kad je mogućnost da se nadje bilo kakav posao nikakva - oni ipak mogu nekako da se izvuku. Podrazumevalo se da je uvek pokušavao da pripada onoj drugoj vrsti.
Kada su ga otpustili na železnici, otac je naučio da svira violinu. Prehranjivao se svirajući na mesnim zabavama ili pred krčmama sa izvrnutim šeširom kraj sebe na pločniku. Onda se nakratko vratio kući a potom otišao na Floridu; privlačila ga je blaža klima i moja buduća majka. Ona je bila učiteljica, ali čim se udala prestala je da radi u školi. Otac i majka su kupili zemlju i zasadili nasade pomorandži, koje su divno uspevale sve dok ih mraz nije uništio. Nisu odustajali od Floride, pa su ubrzo otvorili hotel u blizini Dejton Biča. Tek kada je i hotelski posao propao, moji roditelji su se pokupili i preselili u Čikago. Tamo je otac radio kao stolar; konačno mu je krenulo, pa je mogao ponešto da uštedi i počne samostalno da posluje kao preduzimač. Nekako u to vreme se rodio moj brat Roj, šest godina pre mene. Nije ni čudo što me je stalno vozio u kolicima dok sam bio beba. Bio je u pravim godinama za tako nešto.
Otac je smatrao da bi za njegove sinove bilo bolje da odrastu na selu umesto u gradu, pa se posle razgledanja mnogih mesta odlučio za Marselinu, u Misuriju. Odlazak iz Čikaga bio je veliki dogadjaj za mene. Imao sam tada nepunih pet godina i sećam se kako smo se vozili tramvajem koji su vukli konji do železničke stanice. Sećam se i da je očeva farma u Marselini bila najlepše mesto koje sam ikada video. Imala je razigranu, kao nemirni potok zelenu livadu, prilično visoke žalosne vrbe i dva izdašna voćnjaka čiji su se teški mirisi širili unaokolo kao dim od šumskog požara. Imali smo jabuka svih mogućih vrsta uključujući i jednu koja se nazivala Volf River jabuka. Volf River jabuke bile su neobično krupne. Ljudi su dolazili čak iz okoline da ih vide. Nešto kasnije mogao sam da gledam kako moji roditelji i stariji brat zakopavaju sve te jabuke u zemunice i trapove. Čekali su da im poraste cena. Pošto se to nije desilo, njih troje se jednoga dana odvezoše taljigama u grad. Roj mi je posle pričao da su išli od vrata do vrata prodajući jabuke na korpe. Otac se očajnički trudio da zaradi neku paru, toliko da je počeo da poboljeva: postajao je mrgodan kada bi se zakašljao, sve vrteći glavom u besu i neverici. Majka je jasno videla šta se dešava; kao nekadašnja učiteljica koja je odustala od školskog posla zbog porodice, imala je način kako da bude saslušana, te ga je najzad ubedila da farmu proda a stoku iznese na licitaciju.
Bila je ciča zima, otac dopao bolesničke postelje, a ja sam imao devet godina i sa Rojem sam išao u obližnje gradove. Moj stariji brat se od mog rodjenja starao o meni, znao je sve ptice i raspoznavao ih po kricima, i znao je ime svakoj biljci i bilo je veliko zadovoljstvo tumarati s njim u društvu, ali dok smo pribijali po drveću i telefonskim stubovima pozive na licitaciju bio sam vrlo svestan ledene zime i svojih devet godina. Majka je grejala cigle na ognjištu i stavljala ih na pod čeza, a zatim nam obmotavala kolena svojom suknjom pre nego smo pošli da ističemo objave naše propasti.
Novcem koji je preostao od prodaje farme preselili smo se u Kanzas Siti, gde je otac otkupio od lista ''Star'' pravo raznošenja novina u jednom delu grada. Dve hiljade pretplatnika nalazilo se u tom delu grada. Moj brat Roj i ja bili smo prvi očevi raznosači novina. Otac je toliko mnogo želeo da kod uprave ''Stara'' načini utisak kako on savršeno obavlja preuzeti posao da nam nije dozvoljavao da zamotamo novine u trubu i da ih bacimo u dvorišta ili tremove kuća. Da bi ovo sprečio zabranio nam je da koristimo bicikle. Ukoliko je duvao vetar, zahtevao je da svaki primerak novina bude pritisnut ciglom. Ako je bila zima i drveni kapci na vratima zatvoreni, morali smo da se penjemo stepenicama i proturimo novine ispod vrata.

Morao sam da ustajem u pola četiri izjutra i da obučen i spreman sačekam kamion ''Stara'' koji je donosio svežnjeve novina. Ponekad, dok bih sedeo da zavežem pertle, zaspao bih. Tada bi me brat nežno budio i dovršavao umesto mene vezivanje čvorova trudeći se da bude brži od oca. Obično bih se već rasanio tako da se nisam mnogo trzao na očevu dreku.
Ali, pospanost je trajno stanje i nije ga se lako otresti. Medju pretplatnicima novina bilo je nekih koji su stanovali u kućama sa centralnim grejanjem. Ušavši u tople hodnike tih kuća ponekad bih rekao samom sebi: ''Poležaću unutra samo pet minuta''. Ispružio bih se na stepenicama, a kad bi se probudio, sunce je već sijalo i ja nikako nisam mogao da se prisetim jesam li isporučio novine ljudima koji su živeli u toj kući. Morao sam da otrčim do najvišeg sprata da proverim, a zatim trkom dalje kako bih posao za taj dan blagovremeno obavio.
Kada je otac odlučio da Roj treba, po uzoru na njega, da nauči da svira violinu, bio sam vrlo srećan što sam toliko mladji od svog brata. Izgledalo je da sa mnom niko nema ozbiljnih planova. Roj se jogunio zbog očeve želje da od njega stvori muzičara, ali je svejedno morao da savlada sviranje skala. Otac je smatrao da je time najteži deo posla obavljen pa je, uprkos Rojevom negodovanju, objavio majci da će Roj – još kako! - biti muzičar. Pokazao je mom starijem bratu kako treba držati gudalo i stajao kraj njega dok je vežbao, a kad bi Roj suviše isturio ruku, otac bi mu oštro savio lakat i naredio da spusti ruku. I tako ga je neko vreme redovno udarao po laktu ali to nije pomoglo. Pošto smo delili sobu Roj mi je jednom rekao da nije u stanju ni da odzviždi sve te note koje je trebalo odsvirati. Uskoro se i otac umorio od grdnji i odustao od namere da od Roja stvori muzičara.
Od gudala je digao ruke, ali ne i od kaiša. Ja sam još uvek dopuštao ocu da me tuče, kako ga ne bih ozlovoljio i rastužio. Umeo je da bude izuzetno grub prema svojim sinovima. Kad bi se razljutio, nikakvo objašnjavanje nije pomagalo. Roj je pokušavao da mu se ukloni s puta kad je otac bio nakrivo nasadjen, ali to je bilo teško izvesti kada neprestano raznosiš novine, bez obzira na kišu, vetar ili sneg.
Već sam rekao da je otac zahtevao da novine budu stavljene ispod kapaka na vratima, ukoliko ih je kupac imao. Sećam se kako sam se peo uz zaledjene stepenice da to obavim, klizajući se i padajući, dok su mi suze curile iz očiju od užasne hladnoće. Na nesreću, dogadjalo se da neki od ljudi pogledaju kroz prozor ispred kapije tražeći novine, ali uopšte ne zagledaju prostor izmedju vrata i spoljnih kapaka, tako da ih nisu ni videli. I smesta bi telefonom zvali oca i žalili se kako nema njihovih novina. Onda bi me otac upitao nisam li slučajno zaboravio da tome i tome mušteriji isporučim novine. Ja bih mu odgovorio da sam novine stavio tamo gde mi je on rekao. Naravno da nikakvo ubedjivanje nije pomagalo. ''Nisu mogli da ih pronadju'', rekao bi otac strogo. ''Evo ti drugi primerak, vrati se i isporuči ih.'' I tako sam morao celi put da prevalim iznova do kuće gde su ti ljudi živeli i da zazvonim na njihova vrata. Kada bi otvorili i spoljne kapke, novine bi ispale pred njihove noge, pa bi mi se užurbano izvinjavali i vraćali unutra.
Jednom sam se vratio vidljivo zajapuren od besa zbog tog izlišnog posla koji mi je pričinjavao tudji nehat. Ocu se nije dopalo moje frktavo disanje. A još manje Rojeva prilično nevina psovka, kojom me je podržao i uzeo u zaštitu. Što sam shvatio tek kada se otac srditim glasom obratio Roju: ''Potrebno je da dobiješ kaišem, mladiću. Sidji u podrum i čekaj me''. Kada je otac izašao iz sobe, moj stariji brat me pogledao krupnim smedjim očima koje su bile daleko čak i od najsićušnijeg nagoveštaja straha. ''Nema razloga da to čini sa tobom, dečko'', rekao je i namignuo mi. ''Ne brini, neću mu dopustiti''. Onda je sišao u podrum i čekao. Uskoro je i otac krenuo za njim stiskajući kaiš u ruci kao da su uzde kojima pokušava da obuzda konja i zadrži se u sedlu. Ovo je naknadni opis, svakako. U tom trenutku nisam tako razmišljao. Bio sam dete koje je prošlo kroz detinji napad besa i koje je gledalo kako mnogo strašniji bes tutnji pored njega. Bio sam dovoljno mali i dovoljno odrastao da tog momenta shvatim očevu logiku: smatrao je da onaj koga on hrani i odeva nema pravo da pred njim bljuje svoj gnev i duri se zbog nekakvog viška posla. Ionako je govorio da se sve mora stalno proveravati da bi funkcionisalo kako treba.
Ali, ovog puta provera nije uspela. Nisam čuo zvuke komešanja, fijuk kaiša, niti bolne uzvike i jecaje. Bilo je čudno tiho, i tišina nije prestajala uprkos lupanju srca koje sam jasno čuo jer se radilo o mom srcu. Baš kao što sam jasno video kako moj stariji brat izlazi iz podruma, sam i netaknut. Klimnuo mi je glavom i izašao napolje, dajući mi znak da ga sledim. Tog dana sam oca video tek za večerom, ali i tada mu je lice ličilo na zamrznuti grč prekriven senkama najdublje noći. Pre toga sam se ušunjao u njegovu sobu i primetio da se kaiš ne nalazi na svom uobičajenom mestu. Više ga nikada nisam video. Roj mi je ispričao šta se dole desilo: kada je otac zamahnuo, njegov stariji sin mu je ščepao ruku s kaišem i zadržao ga u tom položaju dok ovaj nije klonuo. Pitao sam ga je li otac zaplakao jer mi se učinilo da sam čuo nešto nalik plačnom hropcu, ali mi brat ništa nije hteo da kaže o plakanju.
Posle toga je brat tragao za dodatnim poslovima, ne toliko zbog zarade koliko da što duže bude van kuće. I mene je uključivao, tako je valjda najbolje mogao da izvršava svoju prvu dužnost: da brine o meni. ''Hej, dečko, našao sam posao za obojicu'', rekao je važnim glasom. ''Treba da operemo gradska pogrebna kola. Uskoro nailazi karneval, trebaće nam novac da se provedemo.'' Roj je skoro sam oprao kola, dok sam se ja igrao unutra. Pravio sam se da sam pokojni, pa bi odjednom ustao iz mrtvih i zurio kroz pobočne staklene prozore u zapanjene ljude koji su posmatrali; neki bi se naprosto ukipili, a neki pobegli osvrćući se iza sebe kao da ih goni roj pčela.
A onda je neko nagovorio oca da uloži novac u fabriku pekmeza. Rekao je da će uložiti i našu uštedjevinu. Do tada nisam ni znao da imam nekakvu uštedjevinu, ali znao sam da je bilo mnogo drugih stvari na koje bi Roj radije utrošio svoju uštedjevinu. Još uvek smo delili sobu, tako da sam znao da bi rado sklopio kola ako bi uspeo da kupi polovne delove. Ipak, nije uspeo da odvrati oca od ulaganja novca u džemove, marmelade i pekmeze.
Uskoro smo brat i ja zakucavali sanduke, gnječili jabuke iz kojih se dobijao pektin za pekmez i rukovali mašinom za pranje i zatvaranje tegli. Ali, Roj je bio suviše često zamišljen da bi novi posao tek tako potrajao. ''Dečko'', rekao mi je jednog sparnog popodneva, ''pobeći ću da radim u polju za vreme žetve. Noćas odlazim. Ti ostani i čekaj svoje vreme.'' A onda je dodao: ''Mislim da treba da se držiš crtanja''.
Znam zašto je to rekao. Još dok smo bili u Marselini, na farmi, strina Margareta mi je kupila veliki blok i kutiju olovaka kako bi mogao da crtam za nju. Strina je govorila da je ''apsolutno očigledno'' da imam dara. Niko nije mnogo obraćao pažnju na njene pohvale, mada mi se čini – posle toliko vremena utrošenog na sporedne poslove – da je u tom mom crtanju bilo nečega. Kao da sam malčice prevazišao uobičajeni način crtanja čovečijeg tela koji imaju deca u to doba. Uvek sam pokušavao da unesem više oblina. Nije strina Margareta bila jedina kojoj se dopadalo moje crtanje. Bio je tamo jedan fini gospodin, doktor Šervud, koji me je jednom prilikom pozvao svojoj kući, rekavši da ponesem olovke i veliki blok kako bih nacrtao njegovog konja Ruperta s kojim je obilazio pacijente i krčme. Obećao je da će mi dati pet centi ukoliko mu se crtež bude dopao. Sećam se da je zaulario Ruperta kako bi stajao u odredjenom položaju, ali je pastuv bio nemiran. Počeo sam da ga crtam s lica, ali se konj pomerio i pokazao profil, pa sam morao da optrčavam oko njega kako bih zauzeo mesto sa koga sam mogao da nastavim započeti portret s lica. Doktor Šervud je rekao da mu se svidja crtež koji sam nacrtao i platio mi je. Bio je to prvi novac koji sam zaradio crtanjem. Ali, to je sada izgledalo kao košmarna nesanica koju sam sanjao samo da se ne bih ničega mogao da setim. A vrlo se dobro sećam kakva me drhtavica spopala kada mi je Roj saopštio šta je naumio da učini. Ne možeš crtati dok ti se tresu ruke. Kao što nije pristojno rukovati se s nekim ako su ti dlanovi mokri od znoja.
Postojala su, izgleda, odredjena pravila kojih su se pridržavali dečaci koji su u ono vreme bežali od kuće. Morali su da odu noću, a ne danju. Možda je noćno bekstvo uzbudljivije, a možda je i lakše jer se begunac ne mora prepirati sa onima koji bi pokušali da ga odvrate. Na taj način neće biti žalosnih reči, niti će majke plakati, niti će imati podnadule oči i crvene noseve. Begunac bi umotao ćebe i stavio ga u postelju da izgleda kao da još uvek mirno spava, a odlazak je morao da obavi kroz prozor.
Nameravao sam da ostanem budan do Rojevog odlaska, ali sam bio toliko umoran da nisam uspeo da izdržim. San me je prevario. Kada sam se probudio, moj stariji brat je već otišao. Kao prekasno razbudjeni stražar, netremice sam gledao u mrak. I mrak je gledao u mene. Stezao me je za gušu, pluća, stomak, ali izdržao sam da ne zaplačem. Suze bi pomutile Rojev lik, i kad-tad bih poželeo da ga zaboravim. Tako to ide, zar ne?
Ovog puta, kao što rekoh, to se nije desilo. Možda je moja priča samo gorka besmislica. Pogrešno odmucana molitva. Uostalom, nisam ja onaj koji ju je smišljao. Ali, svejedno, nisam dozvolio da moj stariji brat postane sećanje bez poente. Osećao sam da nema tog mrava kojeg ne bih zgazio kako bih se dokazao kao dobar dečko.


Kraj :)

Ima par njegovih prica koje mi se jako svidjaju ali ne mogu da ih nadjem na netu. Nije mi problem da prekucam samo ako neko zeli da cita.

I ovo sam nasla na netu, takodje iz "Tvrde ljubavi".


KAKO POSTATI VELIKA I MRTVA PEVAČICA


Morate imati nisku, krivonogu majku koja radi po tudjim kućama kako bi mogla da kupuje svilene košulje muškarcima koji imaju sestre za udaju.

Poželjno je da vas smatraju za dragoceno kopile, i da vas ponekad uporede sa malenom tankom statuom Spasitelja koja je okačena na zid jedine sobe koju vaši biografi pamte.

Najranije detinjstvo provedite u slabo naseljenim predgradjima, odvojenim od grada šumom i farmerskim poljima: to će vas učiniti neuhvatljivom i neosetljivom za bilo kakvo starateljstvo.

Ako otac već želi da nestane iz porodične priče onda neka to učini štiteći konobaricu koja je pucala u ljubomornu devojku i čija braća su tražila da izravnaju račune.

Izbegavajte da naučite da kuvate stvari kao što su škembići prženi na puteru.

Nije neophodno da koristite konjsku zapregu za preseljenje iz jednog predgradja u drugo; to košta dva i po dolara po tovaru, a još ćete ostati dužni uslugu čoveku koji će vam ugovoriti prevoz.

Izbegavajte gazdarice koje izdaju stanove u starim spojenim kućama sa kupatilom u dvorištu; naporno je uzimati vodu iz letnje kuhinje za pranje i umivanje.

Nije neophodno da krijumčarite viski u svojoj dnevnoj sobi.

Ne dozvolite da vam haljina - koju vam je majka sašila za nedeljni izlazak u crkvu - upije miris kuvanih svinjskih papaka, smedjeg pasulja i prženog luka.

Dok ste mali, radite kao domaćica u kućama bogataša i pažljivo posmatrajte i pamtite raspored predmeta u spavaćoj sobi.

Štedite za gas i struju u svom domu. Neka vi i vaša majka budete prva svetleća porodica u komšiluku koji čami u mraku, pod dalekom svetlošću sveća i zvezda. Dobro je da, dok ste na početku, uočite ograničenja Donje i Gornje svetlosti.

Nije neophodno da upoznajete čoveka čije prezime nosite, naročito ako ispoljava grižu savesti što vas je ostavio u životu koji smatra ništavnim.

Uopšte, klonite se propovednika koji ne naplaćuju, niti vam traže mačkicu kad joj se dlaka ufrkesti. I slobodno se prekrstite kada vas uhvati teranje.

Ne petljajte se sa mušterijama vaše majke, niti sa muškarcima osam godina starijim od vaše druge majke. Nadjite neku propalicu dobre duše da vas napusti u pravi čas.

Budite ostavljena devojka i naučite da je pakovanje svojih prnja glavna stvar. Uvek je bolje da pobegnete nego da budete proterani.

Poslušajte reči pesme koja kaže da se ''devojaštvo ne može protraćiti'' i pustite majku da iživi svoju pogrešno utrošenu mladost. Ne pokušavajte da izvučete bilo kakvu pouku iz majčinih propalih veza. Svaka majka je univerzalno biće i ono pripada svima. Ionako će doći red i na vas.

Ipak, svakako će vam se urezati u pamćenje njen princip: ''Ako je žena dovoljno dobra da živiš sa njom, onda je dovoljno dobra i da je oženiš''.

Slobodno se kockajte s lošim tipovima – tako je lako uživati u njihovom društvu. Možda će ponekad pokušati da vas udare, ali nikada neće hteti da vas stvarno povrede.

Proklinjite svaku kuću u kojoj ste se rodili.

Izbegavajte rupe za stanovanje koje se trude da izgledaju ''popunjeno'', naročito one koje imaju drveni stalak sa šiljcima za držanje cveća: to može da vam iseče zglob, ako ga neko zavitla na vas.

Kad god vidite čoveka s pištoljem kako plače i psuje, urazumite ga da se ne razbacuje rečima već da bude precizan i brz. Takvi su retki, ali vredi pokušati. Možda zadobijete poštovanje koje nije namenjeno kuvaricama i čistačicama.

Ignorišite one koji vam nude posao portira u prodavnici pamučne robe.

Svakog muškarca koji vas muva nazivajte ''svojim čovekom'', kako biste u svako doba imali zaštitu za slučaj da vas otac ipak potraži.

Nemojte nikome priznati da niste načisto da li ste odbijeni od čoveka koji vas je oženio, ili je on otišao da bi mogao da se dopisuje sa vama, primoravajući vas da mu pišete čežnjive rečenice ispunjene toplinom i nadom da se smrt može držati na distanci.

Nemojte dozvoliti da se nadjete izmedju muškarca i njegovog tenor saksofona.

Uvek proverite da li je vaše ime na čeku koji vam udeljuju dok silazite s niskog podijuma, jedva odignutog od blatnjavog patosa.

Nemojte izbegavati propovednike koji se penju na praznu gajbu piva da bi zaradili aplauz, kašalj i zvižduke natopljene pljuvačkom. Tako možete naučiti da razlikujete zvižduke slušalaca od zvižduka metaka koji su ispaljeni da bi vas promašili - iz čiste i bolesne zabave. Čuvajte se hobija slučajnih prolaznika.

Raspitajte se o kanceru pre nego vam majka ostari u dnu stepeništa.

Ako se okliznete na ledja i polomite nogu, možete se kladiti da vam je neće namestiti kako treba. Zato čak i kad ste u vozu stalno uvežbavajte korak sve dok vaše kretanje ne počnu da uporedjuju s puminim hodom.

Kada pronadjete drugu ženu koja će brinuti o vašem mužu, slobodno joj lupajte na vrata i mašite pištoljem po vazduhu. Svrha ljubavne pogodbe jeste da se jake žene brinu o jakim ženama.

Ne obazirite se na pretnje vaše majke da ćete od nje naslediti menopauzu.

Redovno ispunjavajte kupone na zadnjim stranama stripova.

Bez preke potrebe nemojte menjati reči molitve – čak i dok pevate o invalidu koji se brine o neverovatno nevaljalom detetu.

Ne upuštajte se u poslove sa zdepastim menadžerima koji imaju niske i kratke žene. Ljudi bez vrata vole da nose zlatne ogrlice ispod podvaljka.

Ako vam je ipak sudjeno da zavolite svoju majku, činite to bez imalo poštovanja. Možda joj to pomogne da preboli muškarce koji će je odbaciti, iskazujući joj uvažavanje u krevetu i kuhinji. Možda vam majka, čak, završi kao vaš prethodnik: kao neka vrsta zavijajućeg pesnika. Svaki potkovani džez-aranžer zna da žene uvek preteruju s tešenjem jer su ih evangelistički albinosi učili da se stide svog bluza.

Ipak, ne budite kruti u interpretaciji: postojanje majke nije uslov za postojanje bluza. Niti se svaka žena radja kao majka, niti svaka majka radja bluz u slami s konjskom balegom. Možete se slobodno zamlaćivati sumnjama sve dok ne padnete u iskušenje da prizovete Gospoda.

Za takve brljotine uma postoje drugi metodi pročišćenja. Neki trombonisti tvrde da su ti metodi pomalo nalik hemijskom čišćenju venčanice uflekane spermom. Sve što se unajmljuje, dobije svoj blagoslov – kako je rekla Madam Džordž odredjujući procenat koji će vam odbiti od poreza na promet.

Kada se baš ozbiljno uželite skitnje pustite druge da vam protegnu noge. Niko neće primetiti vaš nestanak. Ostaćete vidljivi a netaknuti. Zar to nije san svakog ko je izložen publici?

Uzimajte novac od onih kojima niste robinja i trošite ga na razne stvari.

Imajte na umu da je svaka ugledna žena dežmekasta, bačvasta i krivonoga.

Ne uzimajte za zlo ako hvale vašu boju kože i kažu za vašu kosu da je kovrdžava kao vaš glas. Ljudi u sve vole da umešaju muziku i svoje tumačenje muzike – koje uvek završava zavlačenjem u ženske gaćice.

Dok budete pakovali porudžbine u veletrgovini ribljih proizvoda, maštajte o brzom novcu, brzom životu i provodu iza ugla.

Budite viši i lepši od svoje majke kako bi mogli da se što pre otmete kontroli.

Gledati na svoju drugaricu, prostitutku, kao na svoju drugu majku sasvim je prirodno za devojku koja je napunila dvanaest godina.

Kada vam dosade vršnjaci i udvarači počnite da izlazite sa makroom na čaj sa rumom.

Nikada ne prekidajte gazdaricu kod koje svratite da prenoćite i jedete dok vam priča kako treba da postanete dobra devojka.

Važno je zapamtiti božje pravilo koje kaže: ''Niko ne mora da se kurva da bi zamrzeo ljude ili zavoleo život''. Gospod hoće da kaže kako se u svemu može uživati. Ali za tako nešto nije dovoljno pročitati Dobru Knjigu. Treba se naći u njoj. Kao u pesmi koju ste čuli u baru, izmedju dva čaja sa rumom i pipkanjem.

Kada se družite sa nevaljalim devojkama radite ono što i one da biste im pokazali da ste bolji od njih.

Poželjno je da ponekad ostatak noći presedite sami u separeu za specijalne goste - one koji žele nešto više od opijanja, ispovedanja i slušanja muzike. Društvo za šankom, uključujući i šefa orkestra, gledaće vas kao tužnu i prkosnu lujku. Nemojte ih častiti pićem zbog toga. Nisu oni patetični srcolomci. Oni su samo zabrljaveli saučesnici slomljenog srca.

Kao što je mrmorio lokalni paroh – radite na sebi ako želite da vas bije loš glas. Tako se razvijaju pluća za pesme koje ćete jednom otpevati. I ne samo jednom.

Makroi će vas voleti zato što umete da pevate. Oni daju novac onome koga ne mogu da kontrolišu. Dakle, morate da postanete Zakon u klubovima gde je zabranjeno legitimisanje; šerifska značka na reveru najskupljeg sakoa u kvartu gde je neon jedino Sunce.

Kada odlazite da ribate mermerne stepenice u poznatim baltimorskim kućama, obavezno nosite svoju kofu i krpe – tako ćete zaradjivati više od ostalih devojaka na stepeništu.

Kada budete prošli kroz kraj u kojem ste odrastali, ugledaćete parcelu sa razbacanim kršom na mestu gde se nekad nalazila javna kuća. Razmislite o tom prizoru i sigurno ćete se prisetiti kako u ta vremena nije bilo posla osim kada je bila sezona pakovanja.

Koristite svaki trenutak kada je vaša majka odsutna da i vi budete odsutni. Kada završite s prvom mušterijom, preskočite obrok i ogradu, brzo se vratite u svoju sobu, skinite čarape, operite ih, zatim ih navucite polusuve i idite tamo gde su dešavanja.

Potrudite se da imate mladju i debelu drugaricu: kada ukradete suknju u prodavnici jeftine robe na Brodveju, možete da je sakrijete ispod njenog kaputa.

Mlada i čvrsta obojena devojka mora da ide kroz život brže od vetropira. Radite ono što vam se radi jer ćete u svakom slučaju biti prokleti.

Tačno je da su beli momci koji dolaze sa dokova naivni i puni love, ali morate izučiti zanat kako da ih oderete. Jer ako muškarac skine pantalone i legne preko vas onda ne možete da ga odžeparite. Zato gvirite kroz ključaonicu dok ribate linoleum u hodniku.

Pre ili kasnije neko od makroa će vam reći: ''Znam nekoliko žena koje su počele da uzimaju drogu i kojima su počele da se svidjaju žene''.

Nemojte nositi pantalone jer one prave mnogo problema kod svlačenja. Nosite kućne haljine, a ako naletite na nekog zahtevnog, onda preko obucite krznenu bundu, kinesko krzno marke ''Hadson''.

Ima nečeg u onim velikim porubljenim šeširima sa ravnim vrhom i perjem rajske ptice. Naročito ako imate lepu dugačku kosu, razdeljenu po sredini, koja čini da izgledate kao Indijanka.

U svakoj ozbiljnoj javnoj kući mora da postoji gramofon u dnevnoj sobi koji se redovno navija kako bi se puštale ploče Florens Mils, Besi Smit i Mami Smit, tako da devojke mogu da pevaju, piju i igraju lindi-hop, šireći karnevale po blokovima. Malo vodvilja diže nivo kurvanju.

Za takvu zabavu moraju vam donositi lepu odeću iz Njujorka i Filadelfije; plisirane haljine, čarape za zimu u boji djumbira; zatim svilene komplete: čarape, kombinezone i gaćice u svim bojama – kad se zadigne haljina da se sve rascveta pred zažarenim očima mušterije.

Skidajte melodije svih tužnih pesama i nikako ne gubite kontakt s plesom.

Najbolje odeveni makroi nose prugasta odela i šešire iz ''Matburgsa'', gospodske kožne cipele sa ispupčenim vrhom i crvene plišane trakice na rukavima košulje. Za takve se vredi opijati do besvesti i pevati im do kraja ponedeljka.

Da bi vam glas postao blag kao rashladjeni brendi i ugladjen kao kupinovo vino, ne smete da brbljate o moralu, moći i jednakosti.

Ako počnete da štedite novac pašćete u iskušenje da dajete novac svojoj majci. A ko god je bio dobar prema svojoj majci nije dugo živeo.

Budite ponosni na svoje modro oko. Ako je vaš čovek zaista pravi onda on mora da vas izmlati što se vidjate s drugim tipovima. Pravi muškarac takodje zna da mora da izvadi svoju ženu iz zatvora, bez obzira na kauciju. U protivnom, kada žena izadje, sigurno će je pokupiti neki drugi tip.

Ne morate da lovarite po izbljuvanim trotoarima, izmedju ulica Forest i Istern. Ako imate navučenog kockara za makroa, možete da sedite kući i oderete tipove za trista dolara.

Bez obzira kada se radnja u klubu završava, obavezno spavajte do podne, onda se dugo izležavajte u kadi. Prvo piće popijte u sobi s naslonjačom i spuštenim zavesama, pre nego odete u bar na novu turu zezanja.

Puno se može zaraditi od momaka čiji očevi rade u čeličani, i čije majke vas neprestano nude salatom, toplom piletinom i hlebom. Takvima treba izmusti cisternu love jer se takvi najlakše zaljubljuju – kada ih uhvate osećanja teže ih je se rešiti od herpesa.

Pušite fine tanke rifere koje mornari uvijaju za strance isključivo u društvu Madam Džordž; koku šmrknite u proverenim javnim kućama u Lengstonu i Česteru; i ma gde se zatekli – birajte pića koja će vam poručiti. Povremeno kukuruzni viski zamenite belim džinom. Ljudi koji se oblače sa stilom uvek će vas puštati da vi prvi počnete – da se naduvate koliko treba i udjete u igru uzdizanja i opuštanja. Tada ćete zaista primetiti njihova ljubičasta odela sa dva reda dugmeta i uskim trakama, njihove velike bele ''Hamburger'' šešire i cipele ''Floršajm''.

Ako je društvo probrano, a noć toliko na izmaku da niko više nema snagu da pusti sledeću ploču sa instrumentalnom muzikom – zapevajte bez muzike. Stalno imajte na umu pevanje dok se razbijate od žestokih, prolaznih stvari.

Ako već morate da budete sa muškarcima, onda budite sa muškarcima koji razumeju život jer su u njemu do guše. Prijaće vam kada vas ošamare zato što nosite njihove cipele.

Pevajte gde god stignete: u filmskom pozorištu za amatere na Brodveju, kao i u malim, starim crkvama sa dućanskom fasadom. Sva ta mesta će nešto kasnije biti zatvorena ili srušena, ali do tada vaše pevanje se više neće obazirati na takve tužne rasplete.

Poželjno je da kao obojena devojka imate svetao ten i kosu koja se ne mora ispravljati. Preporučljiva je pundja oko koje je vezana traka, paž frizura ili kratka kosa sa šnalom pozadi. Ako vi ne obratite pažnju na te detalje, ima ko hoće. Nije to pitanje ukusa, već pitanje pohotljivosti i podatnosti – to su osećanja koja se ponekad dopunjavaju, a ponekad poništavaju, zato napravite izbor pre nego stanete ispred ogledala ili mikrofona.

Svet je užasna divljina i slobodni ste od Gospoda da ga ukrotite najbolje što možete.

Ako iole možete da birate, onda živite u mračnoj kući, kod gazdarice koja nema struju već samo kobaltne lampe. Tako drugi neće videti tragove batina što ste ih dobili od muškaraca koje ste nazvali drkadžijama i poželeli ih jer su imali druge žene koje su se kurvale za njih i davale im novac.

Kada postanete stanar javne kuće Madam Vilijams otkrićete da je sa belim mušterijama vrlo prosta stvar; završite s njima za čas, daju vam novac i odu. Ali zato su crnci nezgodne naravi: drže vas celu prokletu noć, stalno vas zapitkujući: ''Da li je dobro, srce?'' ili ''Zar ne želiš da budeš moja stara?''.

Nemojte dozvoliti da vas suviše pogodi činjenica da nećete moći da vidite svog oca čak i kada ga pronadjete na provaljenoj harlemskoj adresi. Zadovoljite se onim što će vam poručiti preko vašeg smernog obožavaoca i udvarača iz najranijih dana: ''Ne mogu da izadjem, suviše sam slab. Reci joj da sam joj poručio da brine o sebi, ali da sam ja suviše slab''. Vremenom ćete pričati ljudima, koje to ne interesuje, kako ste tada videli pogrbljenu siluetu muškarca u pižami kako se s teškom mukom sklanja s prozora. I da ste mu zauvek zahvalni na lekciji koju ste tom prilikom naučili – da se treba na vreme sakriti od svojih bližnjih.

Kada budete napuštali poslednji od rodnih gradova odrastanja, nosite belu pamučnu haljinu sa crvenim sjajnim kaišem.

Onog trenutka kada budete prepoznali svoj glas, prepoznaćete i svoje vreme. Ne dozvolite da ono ne prepozna vas.



Kraj

Bilo mi je muka kad sam ovo citala. Verovatno je i trebalo da bude.



DOŠLI NEMCI


De si be, pisac? Dodje i ti da ispratiš drugara, a? Ajde, sedni malo, još mu pratnju nismo dovršili. De, sebni se, niko te ne tera da rondzaš za Gagita. Popi čašku, to će mu bude dovoljno. Mož se suneš i za drugu, neće ti ih Gagi broji. Izbrojao taj do tri odavno. Nemo mi se snebivaš, niko ovde nije vaskrso. Ovde ima samo oni što su spremni za lipsanje. Sve su ti to ledenostenci, ko i ti što si. Zato mi se ne beči nego spuštaj dupe, vreme je da pivnemo za pokoj duše. Jedna je duša, jel tako pisac? Još li se ne mož da sediš koji sam? Čika Tika, iz Pasjačku. Treće dvorište od trafo stanicu. S mog Videna nekad ste u školu išli zajedno. A, povrnu ti se pamet. Treba tebi duboko oranje. I to s plitak ašov. De, guni još malko da ti se razbistri. Ono, puno prošlo otkako si se odselio, al znaš koje pamet na krv kaže: jedanput ledenostenac, uvek ledenostenac. Ti se premetnu u gradsku personu, ali i moj tatko se premeće u grob pa nije postao ništa drugo nego što si je i bio. Abe, još se sećam kakav patašon beše. Nikad nisi uspeo da se ukačiš na onu moju žutu trešnju. Sve su ti druga deca trešnje bacala, video sam ja će bude neki gotovan od tebe. Usta nisi zatvarao, lomotiš li lomotiš, cela ulica po tebe se čuje. To mora da je zato što si bio ulav i u ruke i u noge. Od malecko si bio fantaziran, prolaziš kroz ulicu i pišeš s prs po vazduh. Jel tako bilo, ajde kaži. E, pa, dobronamdošo. Jaka šljivka, nije li? Ladi ti oči, a greje stomak ko da si ga u gaće medju jajca strpao.
Sigurno se pitaš šta ću ja ovde, a? Dugačka je to priča, ispade tako nekako, zanesosmo se i sudbina nas podvati u isti nokšir. Viš, možda sam došo baš tebi da ispričam što sam došo. Ti si iovako pisac, a takvi nemaju drugari medju živi, nije li? Mrva usta ne govore, al se Onaj Odozgo pobrinuo da ima ko umesto njih da govori. Gradski petlićko, ću te častim s jednu priču, metni je u neku tvoju knjigu. Čuo sam ja još ranije da si od naš kraj grdan jebarnik napravio, al da vidiš, jedared je ono naše ledenostensko brdo iznad Gornju Trošarinu stvarno bilo jebarnik.
Sve je počelo kad je Darinkina sestra dovela jedno golemo kučište kod Darinku, na stan i hranu, pošto više nije imala kud s to tele od džukelu. Beše em veliko i crno, em brkato i bradato, ama nije ni čudo što ga zvali šnaucer. To mu rasa, rekoše čista švapska, mož da bude čuvar i lovac, da zbira ovce il da ih kolje, zavisi kakvu mu dresuru udariš. Kažu da takvi kučići rade za vojsku i policiju. Darinka beše imala poveliko dvorište iza kuću, pa ti se ovaj raskomoti, jede meso na svaka tri kruga. A kad prodješ, podigne glavu, i pogleda te s njegove crne, ucakljene oči, odma mora okrećeš glavu na drugu stranu i nešto te tera da ubrzaš korak. Tolki kučići u kraj se muvali, laju, režu, zavijaju, a ovaj ništa. Samo ćuti i nekako pomera zubi i njušku ko da mljacka il njuši da otkrije šta bi mogo da zagrize i slisti. I sve se oblizuje, jezik mu crven ko kominjak, a landara mu ko zastava kad je zapališ pa se dimi na vetar. I pošto mu rasa neka specijalna, ono ranije mora da je jelo neku specijalnu, veštačku hranu. Neki koncentrati iz konzervu i tako to. A sad kod Darinku razjelo se ovu domaću hranu, sve mrsno, mesište i djuveči i musake i škembići, pa red kuvano, pa red pohovano. Darinka mu davala sve što i na njenu ćerku. Takva ti je Darinka, dobra duša, od detinju senku se sklanja a ovamo na zadnjeg dušmanina će da okrepu i oblogu za živu ranu. A, vala, beše i spretna domaćica, mučenica, od malecko spremala po kuću i za kuću jer joj majka rano obolela, a posle bolno mučenje rano i umrela, a otac nju i njene dve sestre lemao po ceo dan, a i noću kad ih dovane. Beše čiča Jova jak na ruku kolko i na rakiju, al samo po kuću bio prgav za tepanje. A pošto Darinka bila najmladje dete, ove dve starije strugnu u komšiluk il ostanu na štraftu da prenoće, tako da mu Darinka bila uvek pod ruku. Greota jedna. I kaem ti, ono kučište poče da raste od domaću hranu, i od onolko golemo postade još golemlje. Ko tele s drakulasti očnjaci i kupirane uši. Kad god izadjem na kapiju, ama lepo vidim da tu nešto čudno džiglja, tolka snaga negde mora da izbije. I tako i bi. Svaka strvina mora jajca da prazni, nije li? Zato nas Onaj Odozgo pravio s muda, da si on ima zabavu a mi večitu muku i kratku uživanciju. Ajde još po jednu da izvrnemo za dragog pokojnika. Nemo mi se mrštiš, pisac. Znam da nije neka al će pomine. Kad eksiraš manje se oseća na slamu. I sporije silazi u noge. A noge ti najviše trebaju kad te mehur pritera.

Daklem, ko što ti reko, onaj šnaucer se baš razbaškari. Danju motri kroz ogradu, mandža ko mečka i izležava se pozadi kuću, a noću, bogami, poče da se preripuje i zaripuje. Malo malo, pa čuješ kako negde nešto skiči i cunjka i krešti, zavisi na koga ona čuma zaripila. Ama, keca šta stigne, druge džukele samo kevću. Ljudi ga videli na delu, kažu sobaljuje mlado tele, a neki rekoše da im pevca tako natacinje da nesrećna živinka po celu noć kukuriče. I stvarno, jednu noć se vraćam iz Mošinu kafanu i lepo čujem kukurikanje. Trgo se od neki zort, te morado posle da ispraznim kući još jedno šišence, tako si ja prebajem od ružni snovi. Aj se prekrstimo dok još ima venac u čašku. Uh. I kaem ti, napravi se cela panika u kraj. Jer ovaj nesmajnik krenuo da vršlja po druge ulice, sve do Staro korito, videli ga kako ulazi u Nišavu i vata karaša sa zubi i živog ga jede. Samo glavu i peraja ispljune. Neki našli ostaci od ribu i kako kome pokažu ljudi se krste i kukaju. Lele, lele, opet došli Nemci. Stvarno se poče da oseća okupacija na Ledenu stenu, od samoposlugu kod okretnicu do bugarsku kosturnicu ljudi počeše rano da se sklanjaju u kuće. A neki i stražu davali. Nekolko puta mu pravili zasedu, s motke ga odrali od bijenje, samo što ovo jaka sorta, šepa na sve četri al čeljusti mu i dalje račepljene i samo trpa unutra. Toma staklorezac pričao kako mu ostavljao trovanu krtinu pred svoju kapiju, al ova ala sve izede i ništa mu nije. Naraslo i izludelo, pa to ti je. Neki rekoše da u Malojastrebačku jedna domaća kučka okotila tri kerčeta, od toga jedno se rodilo s brkovi i bradu, čisti polušnaucer. Odma ga zatukli i njega i ostala dva mu rodjaka, i majku kučku jer se trajno opoganila. Neki počeše da obilaze Darinku, da joj prete i da je psuju, al ona mučenica ništa nije mogla protiv onu čumu. Nije se taj vezivao ni kod njenu sestru u grad, niti je bilo ko mogo da mu pridje a kamoli da mu natakne lanac. Ma, znalo ono da bi ga besili i s najtanju uzicu samo da su mogli. I tako ti nas ono sve drži na distancu, eskivira ko Klej, noću radeli i metkovi, čulo se pucanje, ljudi sami pričali kako potezali cezejci i karabini. Džaba ti, kad ovo hitro kolko teško. Ko da si spojio čudo i čudovište. A lovci ne smeju da se razmahnu s oružje jer ipak Ledena stena naseljeno mesto, ako metak zaluta, u nekog začas će završi.
Nisu tu bila čista posla, jasno ko dan, samo što se ovaj odmetnuo pa ne da više ni danju da se vidi. Stare žene rekoše kako je pokojni čiča Jova tako pobrljaveo od rakiju, pa to od njega prokletstvo palo na kuću jer ga nijedna ćerka nije tela da preuzme kad umro u bolnicu. Na kraju opet sve se svalilo na Darinku, ona zvala popa i pogrebnici, iako nju najviše pokojni otac maltretirao. Sve znam, odavno smo komšije, a i nismo uvek živeli samo kao komšije. Razumeš, tad bila mlados, pa sloboda, pa jurenje, pa džmiješ s otvorene oči, da te njeni ne uvate za vrbicu, a tvoji da te ne ožene na izgladnelu mamku. Uvek je tako, nije li? Jedni običaji za odrasli, a drugi običaji za decu. Al odrasosmo nekako, ostadosmo bliski i razdvojeni, pomireni s život i sudbinu. E sad što ljudi svašta pričaju, oni uvek lomote, evo i na sahranu se samo nešto domundjavaju i stavljaju ruke na usta. Te priče za Darinkinu Violetu kružile još dok je živela s muža. Dokoni zubi i na pihtije će se oštre. A posle, kad je čovek ostavio, i nestao bestraga, onda još više zatrubiše kako je Violetu radjala s moju semku. Seljačka pakost, ti si pisac, znaš o čemu govorim. A jel znaš da se sećam da su i za tebe pričali kako si proturao patku kroz tarabu u Ruškino dvorište, da ga pokazuješ na njene ćerke dok igrale lastež, al nisi znao da tu bila Ruška, pa ti videla stojka, ako imala šta da vidi, jer ti tad ako si imao deset godine. Aha, aha, povrnu ti se pamet. Beše dozivanje od česmu do česmu. Je li, jel istina da Ruška vikala upomoć kad ti vidla stojka, i da ćerke ugurala u garažu? Istina, a? E, vala, mora nazdravimo za to plašenje. Ako si onu faćkalicu mogo da isteraš iz pamet onda mora da si kalibar. De da ga mi podmažemo, dižem čašku za dizanje. Ne za dizanje pokojnika nego za dizanje stojka. Džabe Gagi da se diže kad mu se ni živom nije više dizao. Možda tu leži zec što je posle izripio i grdan belaj napravio. Ti se beše odavno združio s njega i znaš da mu tatko beše oficirski bandzov, će se rasprsne kolko se duje. E, on je čuvao jednu rasnu džukelu, vučjaka, Reks se zvao. Šetao ga s debeo, vojnički kaiš, bajagi tolko bio opasan džukac. I sve mu govorio, rue, rue. Zato što je vučjak bio nemačka rasa. To rue na srpski znači mirno i k nozi. Falisao se medju ljudi kako je njegov Reks praunuk od Titovog vučjaka, onog što Titu spasio život u desant na Drvar, il di je već to bilo. Samo što ordenje nije kačio po svog vučjaka. Možda i on primao penziju za prvoborci, nikad se ne zna šta se mož da desi s takav komunistički pedigre. Pedigre, tako se Djura izražavao, ko da je u kantinu proveo život, i on i negova džukela.
Ono bolje da su si ostali u tu njinu kantinu, nego što su zabasali na Ledenu stenu. Jer onaj šnaucer u medjuvremenu počeo da jebe i sliku svoju. Ko što drugi kučići dignu nogu čim vide banderu il drvo, tako ovaj zaripuje sve što stigne. I tako, mic po mic, prc po prc, morade jednom da se sretne i sa Djurinog Reksa. U stvari, kažu da se sreo s obojicu, al je samo Reksa natrtio. Djuri situacija odma ispala iz dizgine i kad se pridigo od prvi udar mogo samo da sekundira i da gleda. A kad je video šta mu snašlo ljubimca sav se oduzeo. Njegov vučjak jedva stigo da zacvili kroz ubalavljenu gubicu, a šnaucer mu ga već zakovao do korice. Izbečili se Reks i Djura jedan na drugog, dok šnaucer radi radnju. A ljudi okolo gledaju, skupili se da vide kako izgleda džukačko jebavanje. Kažu da Darinkin šnaucer naterao Reksa da šeni, a jezik mu ispao do zemlju, svu je prašinu s poljanče polizao dok si ona čuma nije isterala merak. Zna šnaucer da s džukci moraš džukački, al Djura to izgleda nije znao pa zamalo da dobije cap u nogu jer teo da ih sa šutiranje razdvaja. Kad video da nema vajde, počeo se dernja, al šnaucer se zalajao, po prvi put ga čuli ledenostenci kako laje, umalo da se i partizanski oficir Djura prekrsti od zort! Jedva stego dupe da ne napuni gaće, te bržebolje se ućutao i samo lice s ruke pokrio od stid. Posle, kad mu šnaucer dao voljno, kažu da je morao Reksa pod mišku da nosi. Tolko utepstvo bilo.
Nije bilo šanse da Djura može da izdrži zajebanciju zbog javno karanje, ljudi jedva dočekali da se oslobode od svoju muku i da ga nekom spuste, kad već mora trpe okupaciju. Rekoše kako je Reks zašuntaveo i kako je dobio uput za Toponicu, lekari rekli će ga prime pošto mnogo dobro dresiran pa će se lako snadje s ljudski ludaci. Ko i svakom oficiru, Djuri brzo prekipelo, to zato što mnogo dugo nosio šapku pa mu u glavu vazdan pregrejani menjači i svećice i eto ti kuršlus. Ne prodjoše ni dva dana, kad evo ti njega ispred Darinkinu kuću, grmi ko da komanduje na megafon. Samo što ne počne da maršira niz našu ulicu, sva se šljaka ustresla i silna prašina se podiže. Čim se Darinka pojavi iz baštu, ovaj i bez dobar dan poče da joj preti ko da je ona šnaucer. Pošto me u to vreme firma poslala na plaćeno, često sam se vrzmao po dvorište, čekam da mi lukac iznikne iznad perčin. I kaem ti, sve sam video, baš sam nešto zalivao muškatle, kad je Djura pošo u juriš s onu njegovu oficirsku jezičinu. Dotad, Darinka se već bila podževeljala s pola ulicu jer nije tela da prećuti na opajdare ni jednu jedinu reč, a nije mogla sestri da vrati onu čumu. Takva je bila, uvek podmetala ledja za sestre, i kad im majka umirala, ove dve bile zabavljene s druge stvari, jedna s veridbu, druga s fakultet, a Darinka je na majku čisto prinosila i prljavo odnosila. Dvorila je i pazila da joj perce iz jastuk ne padne na glavu, niti je dozvolila da se senka od kandilo ocrta na posteljinu, i sećam se kako je od prvu platu kupila cicani štof za majku, da joj sašije aljinu za po kuću, sve se nadala da će majka da se pridigne iz krevet. Sirota nije stigla ni da joj pokaže poklon, baš u taj moment joj majka ispuštala dušu, Darinka je držala za ruku, bila tad samo s jednu zabudavelu tetku bogomoljku, a majka trza s glavu u stranu i šapuće, de je moje Ljupče, de mi je Ljupče, to joj bila najstarija ćerka, majka nju najviše volela. Darinka mi posle priznala da je majka nije ni pogledala kad je polazila na onaj svet, samo tražila Ljupče. Video sam kolko je to bolelo Darinku al ona je uvek pričala kako ih je majka sve podjednako volela, al je najviše brinula za Ljupku jer je Ljupka od malena bila tuberanka pa je čak i ona, Darinka, iako najmladja, morala na nju da pazi. Ja mislim da je Darinka tela i mrtvu majku da odbrani. Takva sekirljiva duša nije zaslužila da joj jedan oficirski cipov drži vakelu, nije li? Još kad se pojavi i njena Violeta i poče da zapomaže i doziva majku, a glas samo što joj se ne skrši u plakanje, meni zaigraše kondraci u stomak, pa pravo u srce. Alo, reko, nije ti žena kriva. Kakve ona veze ima s kučeća posla. Djura se okrenu prema meni, a kakve pa ti imaš veze s ovo, poče mi ga čavulji, pominje šinteri, policiju, te će rade pištolji, te će rade bombe, te će radi bonsek, i koja li već sila. More, okrenu mu se ja skroz u oči, jebale te sile, nemoj mi namanjuješ da ne ostaneš bez obe ruke. Sad već galama postade mnogo bučna, najebasmo se majke jedan drugome, da ne pritrčaše komšije dovatili bi se za gušu. Dotle došlo. A bogami i ova rakija će nas podavi ako je brzo ne ispijemo. Nema više prosipanje. Nije li?

kaem ti, nekako se razidjomo, sve obećavamo jedan drugom skoro vidjenje, da raščistimo s ta pseća sranja. Udjo ja u kuću, preznoji se od nedotepano prepiranje, kad ti ova moja skoči. Ti li će braniš Džeki, sikće sva rumena ko da je bure ispila ili se s mene na kauč rvala. Šta ti je be, Grozdo, reko, a još mi pred oči Djura svitka, sa sve epolete i šapku. Znaš ti dobro šta mi je, kuče marvinsko. I ti si gi još više od Džeki zaripuvao. A, to li je, razboravi se ja, nanče ti ga natikam da ti ga u usta natikam. Pa još mi samo tvoje drndanje fali. Reko joj da začepi, da joj ja nosurdu ne očepim, ali jok. Drombolji ona staru pesmu, nije joj prvi put da uzima mene i Darinku u usta. Pomenu bogami i kopile od vilu ravijojlu. Znao sam na koga ludača misli. Više nisam mogo nazad, pričvrljila mi živci uza zid, samo još da se pojavi streljački stroj. Uzo zalet da se što bolje izduvam. More, muda mi se napaseš, tikvo bandoglava, šta te se tiče kud sam ga ja turao, sad i ja dreknem i opaučim je dva-tri puta. Ama, ni šamari s poluotvorenu šaku ne mogaše da je ućutkaju. Moraše da je ispesničim, i tek kad joj grunu krv iz njokalicu prestade da kune i psuje i poče da plače. Pošto sam znao da neće skoro da prestane, izadjo da završim s muškatle. Zabavi se u baštu, a rondzanje se čuje do magistralni put. Čovek kad čuje ono naplakuvanje će pomisli da će od onolke suze izbije poplava u kuću. Samo ja odavno naviko na tu muziku, mogo bi i da zaigram valcer kolko sam je upamtio. Neka, mislim se, će se izmoriš, pa bar noćas ću imam mir, al daleko beše noć, a Grozda plače ko navijena. Takvu je i Viden zateko kad je došo iz grad. Šta je ovo Tiko, dodje on kod mene u trpezariju. Sačekao sam sve dok nisam lepo sažvakao slaninu, sirac i pogaču. Da se ne zagrcnem i da mi ukus što duže ostane u usta kad ih ponovo otvorim da ispreslišam bilmeza. Ne volim kad me sin zove po ime. Nismo mi ravni, nismo iste kobile jahali, ni isti kal preplivali. Moraše da gucnem punu čašu sa špricer, da nekako proteram zalogaj niz gušu. Viden mi seva s oči, one njegove dugačke trepke samo što me ne iseču, uvek mi smetale, ko da su devojačke. To me još više izduši, te mu ga dado iz prve. Šta je bre, prcko nijedan, ti li se na oca brecaš. Viljušku beše nisam odložio na sto, te ne mogaše da mu šljisnem jednu vaspitnu šljagu, nego samo zaškripa sa zubi, a usta mi se iskrivila ko klisura u ciču zimu. Nemoj tako, krenu Viden da nabija ruke u džepovi, mora da su mu muda sišla u kolena pa i ona klecnuše. Mrš, reko i pokaza na vrata. Nemo da ponavljam, inače ću te ponovo pravim. Poćuta moj blentavi potomak, iskolačio oči od šok, vidim da nema petlju pa nabodem novo parče slanine, i merkam ga kroz nju, ko da ću ih oboje progutam u isti zalogaj. Napravi ti on nadurenu facu i odstupi u drugu sobu. Tek tad primetim da Grozda prestala s rondzanje. Nešto šumi sa sinka, preslušava ga kako je bilo. Zabole me i za njeno džavkanje i za glasno uzdisanje. Tako ti ja natenane završi s ranu večeru, al sve osećam kamenje u želudac. To mi žučka daje signal da nešto nije u redu. Ma, znam ja šta je, mora se s Djuru poravnam, taman tolko da mu napunim žljebava usta s prašinu. Nema šta, nameračimo se, iako ga nisam nešto naročito imao u vidu. Nikad ne znaš ko ti je na spisak dok se ne mašiš za džep da platiš. Nije li? Ne brini, ova rakija je već plaćena. Slobodno navrni, ima ko da toči i da služi.
I kaem ti, bio sam se rešio da stapkam Djuru, al mi se ne dade. Umesto mene, to obavio Džeki, Darinkin šnaucer. Mora da oficira izludela penzija, pa nije imao pametnija posla nego da se preganja s kučište. Valjda teo da oslobodi Ledenu stenu od okupaciju. Al ona ala imala više mozak od Djurini regruti. Gadno ga potkačio, verovatno se razljutio što je Djura više puta pucao u njega. To je i spasilo Djuru, jer ga džukela zaskočila i već ga zagrizla u podlakticu kad neki što su čuli pucnjavu dotrčali da vide šta se dogadja, pa šnaucer nije stigo da površi poso.
Uskoro se pronese vest da se Djurin sin vratio, majka ga preklinjala da dodje i pomogne jer nije htela svog čoveka da pušta samog u bolnicu. I tako ti se Gagi posle dugu pauzu ponovo pojavi u stari kraj. Njega poslali tatko i majka u stan što ga Djura dobio od vojsku, tamo negde na početak Bulevar Lenjina, kobajagi da studira, a ustvari da ga sklone od poznanici i komšisku rodbinu, da sakriju bruku jer im se sinče drogiralo sa šta je stiglo. To kod njih bila volovodnica, čas dolazi milicija, čas hitna pomoć. I eto ga dzivka opet. Vidim ga kako leluja niz sokaci, sapetljiv ko svi gradski djilkoši. Ono i Budimka, Djurina žena, sve visoko držala glavu, ko da nije rodjena na Ledenu stenu, i ko da Ledena stena nije u grad, nego u divljinu. Sve govorila kako će se presele, zbog perspektivu, oće živi u centar a ne na periferiju, al posle joj sin jedinac zamračio perspektivu, pa ostala na ledenostensko brdo. Djuru niko nije vido, kažu neki da mu dolazili iz garnizonu ambulantu da ga previjaju i kontrolišu. Spominjaše i neki specijalci što špartaju okolo, bajagi tražili šnaucera, da osvete kolegu bandzova i da zatru neprijatelja. Bilo kako bilo, ni trag od njega nisu našli.
A onda puče glas da je kučište skroz podivljalo, i da je onodilo Darinkinu Violetu, pa mora da se krije i od Darinku. Kad sam to čuo, slegnuo sam s ramena, smrdi mi na nečije pomije, mogo sam lako da osetim ko je u taj kal glavni pomijar. Sin je ponekad na majku, ponekad na oca, a Djurin je bio na njega, al s majčinsku pakost. Svi su znali ko je pustio aber, al opet, ljudi jedva dočekaše da imaju sa šta da ispiraju usta. A i kivni na Darinku zbog šnaucera, utronjali se i ovo im jedini odušak od kako je zaveo teror. Pa ako ne mogu na njega bar na Darinku da se istresu, za njih ona je bila gazdarica na Džeki. A Darinka, da je ona žrtva, lako bi podnela, nego njena Violeta ispade mučenica, baš ko i majka što joj bila. Abe, krasno devojče beše, onako stidljivo a umiljato u lice. I izraste bogami u zgodnu devojku. Pa nije Gagi tek tako pustio buvu za nju i šnaucera. I drugi je možda ne bi tolko pominjali da Violeta ne beše mnogima brknula u oko sa svoj stas i lepotu, al i sa tiho vaspitanje. Osetili gmazovi priliku pa ispuzali iz rupu da sisaju krv na pijavice. Strvina se najlakše sa strvinu sliže, nije li? Ko mi s ovu rakiju. De, osuši mi se grlo od tugu i pričanje.
I kaem ti, odmota se još jedno govnjivo klupče, ko sa šivaću iglu u aždajino dupe da si rčkao. Darinka rove od muku po ceo dan, a kad ne rove onda pišti čibe, čibe, na Mirka i oni njegovi minovci. Gelipteri počeše da dobacuju Violeti, da zavijaju ko pseta, da režu i laju, da s ruku pokazuju kako se udeva kučeći kurac. Pogane reči se kote same od sebe, truju se truju dok ceo vazduh ne zatruju. A Violeta nije tela nikako da povije šiju. Još glasno kori majku što se sekira za budale. Na svaku reč, Violeta ceo šaržer izbljuje iz ona njena nakarminisana usta. Na svaki mig ona tri miga šalje. Šipak do lakat pokazuje na dežurni uličari, nikom dužna neće da ostane. Malo, malo, pa pretera s prkos. Jedno veče, dok sam išo kod Mošu na anjc i pivo, čujem kako se prepire s Mirka, njegovog kolegu Cakita i s onog bicmana Staneta, sina od Ludog Ratka vulkanizera. Sve cvećke za branje. Oni se cerekaju, zvižduću, stenju ko stelna krava, a Violeta se podbočila ko kamiondžija u drumsku mehanu i udara im kontru bez kočenje. Šta je, drkadžije, čujem je kako pljucka uz vetar, oćete mindžu, a? Nemoj da se plašite, neću vam je pokažem dok vas majke od sisu ne odbiju. Tu krenu žešće psovanje, da se nisam pojavio, grabnuli bi je gelipteri, tolko se ražestili da bi je ili isprečukali ili se iznaredjali. Iskašljem se da ih razidjem bez gurku i secanje, kad momci zakevtaše. Napalili se pa se zaboravili, a i ja sam bio zaboravio da sam se zateko sam s trojicu napaljeni šiljokurani. Šta je, čika Tiko, i ti li oćeš da se uveriš u našu muškos, pitaju me i češu se po stomaci i vataju se za šlic. Mirko, reko, a sve ih razgledjujem i zagledjujem ko da su spomenici, nemo da se u muškos s mene takmičite. A ni s ovo devojče. Nemo da mi se frajerišete na javno mesto. Dosta mi zajebancije od ono kučište, nemo sad vi da mi tu zavijate i režite. Ako oćete dresuru, ponesite korpicu, jasno? Pazi malo, čika Tiko, gelipteri vrte glave ko da ću ih ošišam, nisi ti ovde ovlašćeni šinter. Ma, ću ti dovedem ja i sudiju i publiku, samo kaži kad oćeš da se isprobaš s mene. Il oćeš ovako, na tref, da obrnemo ruku, a? Mirko okrete glavu, pljunu u prašinu, ritnu praznu flašicu, i ode sve na gurku s ostali. Kad se udaljiše, počeše da viču, av, av. A Violeta ode bez da bekne. Učini mi se da joj se jedno oko počelo da ponaša ko vrljivo. Guta bes i najbesniji, a njoj se mnogo dugo krčkalo, glava joj postala raščupani ekspres lonac od glinu.

E, tako ti postade u naš kraj, ko da si olovo pustio iznad ledenostensko brdo. Posivelo sve živo od neiživljenu zlobu. Neće se stiša oluja pa to ti je, samo se oblaci skupljaju i grmljavina se odbija čas od nebo čas od zemlju. A meni em što žao zbog Darinku i njenu Violetu, em što onaj moj slinča odavno pušta bale na Violetu. Onoj Odozgo tako uglavio rabotu da mi moja drndava Grozda tu pomože jer mu nije davala da se s Violetu mnogo sigra i zblizuje. Nije tela da čuje za Violetu, za kopile od vilu ravijojlu. Nisam se mešao, nego sam gledao da bržebolje zaposlim ovog mog i da ga odvojim od komšijski devojčići. I nekako sam ga ubacio u Tehnokop da bude komercijalista, da se muva po grad, medju šaren svet, pa će naleti već na nešto potaman. Al si on ostade vezana vreća, ne mogaše da se otrgne. Reko ja jednom na Grozdu da se naš Viden zatelebao i u koga, sve da je munem pod rep da se djipne i preseče sedžimku za bešenje. Ona uvek tako pretila i meni da će se besi ako je ostavim, il kad je išutiram iz kuću na duže vreme. Napravi ti ona rusvaj Videnu, a ovaj slab na majku, pa je morao da ode kod teču da odboluje. Svašta mu majka rekla, nisam čuo a i šta će mi to, kad mogu da zamislim kako Grozda čupa kosu i kune kroz suze. Letelo perje sa sve dlake, s garanciju. I sad, kad se na Violetu sruči pun kazan s pomije, vidim ja da Viden grize usta i pušta paru kroz nos. Ama, lepo vidim kako mu rastu čukljevi u tintaru. Šta mi drugo preostalo nego da se pomirim s istinu da imam mušku prikolicu za sina.
Nego, tek da ga ne taljigam na prazno i da si ne jebem sojke na jugovinu, potrudim ti se da sretnem Budimku. Sačekao sam je negde malo iza podne na parking kod Malu pijacu. Znao sam de ću je nadjem, odavno ta ne menja putanju. Utegnuta i doterana, bez obzira dal je s ceger ili s kožnu tašnu. Slušaj, reko, nije ljucki ovo što pričate za Viki i kučište. Raspomamiše se i jebandžije i čergari, od kokošinjac se zmijarnik napravi. Ne valja ti rabota, ženo božja. Gleda me ona s njene sitne oči, lice joj se zgrčilo, a na čelo joj žila istrčala, debela ko baštensko crevo. A jel bilo ljucki kad ste za mog Gagita pričali da je narkoman, a? Brada joj drhti od neki bolesni smej, kao da seiri na mrtvaka. Vidim da joj samo to ostalo. Nema šta više unutra da joj pumpa krv, tako ti je kod žena kad im srčka presvisne bez zbogom. Sina ste mi oterali od kuću, a miliciju mi uselili u spavaću sobu. Izreče to ko da mi medju oči pljunu. Kad kiselina počne da gorči, mož samo da prospeš porciju jer niko tu kašu neće da pokusa. Ja cinkaroške radnje ne radim, a i ti me ne znaš od juče, reko tek da joj ne oćutim, iako znam da ovde od ubedjivanje nema vajda. Nego bolje i to nego da sam je pitao za Djurino zdravlje. Ona me pogleda s izvrnute beonjače, samo što ne povraća na mene. Vidim ja da je vreme da si kupim paškonjci i pendžetiram glavu, dok još mogu da odem bez tešku reč. Kako oćeš, reko i odo svojim putem. Samo što taj put vodio do novo ukrštanje, mora da je Onaj Odozgo krst koristio ko putokaz za nas dole. Nije li? E pa, pisac, kad je tako, ajd se i mi prekstimo, od to rakija neće postane mekša.
I tako ti kaem, ama ič me nije iznenadilo kad sam jedan dan čuo da neki silovali Violetu. Sve što je prkošeno mora da budne nadokraj pokošeno. Ko trava pre nego da uvene. Al se jesam iznenadio kad meni zakucaše na vrata, s kombi i pod punu opremu. Golema panduracija mi se dogodi u kuću. Sinka mi prozvaše zbog silovanje. Obli me leden znoj. Teško da čovek poveruje i u silovanje, a kamoli u svog nedoklepanog jedinca kao siledžiju. Reko da im kaem sve u lice, mora se raspravljaš inače će pomisle da si stvarno kriv, al se zbog Grozdu uzdrža. Grozda se zakopala na lice mesto, nije Videna ni zagrlila, niti se s milicajci vukla za kragnu. Zablenula se s neki izgubljeni kravlji pogled, gleda kako joj sina pretrišu, kako ga teraju kroz vrata, prema kombi, a Onaj Odozgo joj turio ugašene žiške u oči. Videnu izbi malečka pena na usta, al on je obrisa s rukav ko slinci što je nekad brisao. Ovo nameštaljka, ponovi više puta, ne mož dalje da govori, glas mu se prekinu, pluća zaškripaše, poče da se guši onako opkoljen od unifomu. Dobro da su ga brzo izveli napolje, pao bi u nesves, a to bi mu uzeli kao dokaz da nije čist. Nije li? Pravda je prevejana zlikovica, ne mož se desi da ti živom ne uzme meru s grobarski metar. I tako, pokupiše ga bez ispitivanje. Ćuti more, samo kad je prošlo bez lisice na ruke. Isprati ih ja do kapiju, rekoše mi kad može poseta i kako se šalju paketi. Sve ljubazno teram, dok ih ne poteram iz ulicu. Postoja dok kombi nestade za krivinu, a ono izviruju glave sa sve strane, leluškaju se gore-dole, ko kad puštaš zmaja na kratak konopac. Nesporazum, reko glasno da me čuju osmatrači iz naš vilajet.
Počekao sam malo da vidim dal će Grozda da se uneredi u glavu il u gaće. Tek kad joj dodje sestra od tetku malo se pribra, te se ja baci na poso. Bio je to golem i neodložan poso, nije mogo da se površi s žurbu. Darinka mi sama zakuca na vrata. Znam da nije tvoj Viden ništa uradeo, reče mi, al ne mogu da znam dal je stvarno nešto bilo, i ko je prijavio. Ne rešavaju se ovake stvari s miliciju, reko. Ne robija ko je skrivio, već ko se osvetio. Nije li? Bio sam i sam sto posto siguran da Violeta ne bi miliciju prizivala, šta god da se desilo. Jer kako se kombi milicijski prvi put parkirao u našu ulicu, krenula još veća nizbrdica. Kaem ti, preterala je s prkos. Kvrcnu opruga, popucaše federi, a opajdare si predu svoje klupče. I Violeta se začas strmeknu s pamet u najdalji jarak. Zabrljavi načisto, čak i na najtvrdji surduci pade teško da je takvu gledaju. Odvedoše je neki nepoznati rodjaci, bajagi na oporavak, al svima jasno da nema za njenu muku oporavak. Srce mi se skočanilo dok je odgleda kako se rastaje od Darinku i od samu sebe. Ponovo su pominjali čiča Jovinu kletvu, ko da su pijanice jaki na reč. Drugi bauci su ovde gurali točak na dno reke. Morado da zagazim u mulj da bi krupna riba isplivala. Nego, kako li će mi isplivamo kad se ovolko čaške nakupile? Niko se nije napio što je mnogo pio nego što se mnogo zapričavao. Nije li?
I tako ti kaem. Mora uvatiš red ako oćeš da uvatiš krupnu ribu. Pošto i onog geliptera Mirka pokupili, zaredi ja medju njegovi minovci. Oduži se njihova puš pauza al ipak ih nisam zgazio ko pikavci. Znam ja kako se čuri cigara s livci i metalostrugari, a ovi još pripravnici za poso. Nije mi trebao švajsaparat da ih izlečim od mutavos i mucanje. Nit mi trebala golema pamet da svatim ko je tu kome smestio karinu, a kome pendrek. Ondak odo do kuma, da mi sredi za Videnov pritvor. Pošto bio nevin, računam će bude bolje da ga još malko zadrže, da ga odvoje od loše društvo. Tamo je bio bezbedan, pre svega od samog sebe. Zbog Violetu mu se svakakvo kurčenje vrzmalo po glavu. Taj iovako uvek tražio tatka medju djavolčići. Klatio bi stojka dok mu ne očukaju rogovi. A nisam mogo da dozvolim da ostane s goli papci jer bi Grozdu to pokopalo gore od grobljansku lopatu. Teo sam da se oladi i da mi se ne meša u poso.
I tako ti ja krenu na zadatak, da površim moju ljucku obavezu jer Onaj Odozgo voli da naplaćuje tudji računi i da ti pravi rupu u srce tako da ti sva uštedjevina za crni dani iscuri pre nego ih dočekaš. E, zato ja jedno veče dočeka Gagita, bio se vraćao iz grad preko medjurovačku petlju, mora da se sklanjao od sopstvenu senku. Pratio sam mu ja putanju bar nedelju dana, čisto da utvrdim plan. S drogeraši nikad nisi siguran. Samo što od drogu možda i mogo da pobegne al od mene nema šanse. Izabrao sam zgodno mesto za suočenje. Pored igralište za mali fudbal, iznad školu za gluvonemi, ima prostor i za bežanje i za vatanje, i za svakakvo ašikovanje što mi se motalo u glavu. Lepo sam vido kako se smračio čim me spazio. Nije ni čudo jer sam bio namrčen, sećam se dok sam ga čekao da sam nekolko puta prešo s dlan preko čekinje i da mi lice bilo rapavije od drvo na koje sam se naslonio. Otkud ti, čika Tiko, poče se dzivka krsti s oči. Odasvud, reko. Sve obidjo pa evo i tebe da dočekam. A što, pita s utanjen glas. Pa da te pitam kako je Reks, reko i poče da ga opkoljavam. On bi da štukne, vidim ga kako mu obrve pobeleše u tren. Ne znam, beknu još više zbunjen, otišo od nas pre dve nedelje. A možda s onog šnaucera pobego, sad sam se već približio da mogu u oči da ga gledam. Rekoše li ti da ti se tatko mnogo uvredio što šnaucer naripio vašega Reksa, svašta pokušao, teo se sveti i na ljudi i na životinje, al ja mislim da to nije bilo silovanje. To su se kučići ljubavisali, samo što mora budeš kuče da bi razumeo kako oni to rade. A tvoj tatko isuviše krut oficir da bi se u kučeće prcanje razumeo. Nije li? Kruti ljudi samo u svoju patku gledaju, a za tudju ič ne mare. Gagitu zenke izviruju do bradu kolko se zablenuo u mene. A ja ga čavuljim, sve od seks i silovanje. Kako to nije isto, al ne vole svi isto, neki vole da boli. A ti, uneso se u dzivku, jel voliš kad boli, a? On me kobajagi ne razume, nešto otvara usta al samo šištanje čujem. De, reko, nemo se stidiš. Saće ti čika Tika pokaže šta je silovanje. Tu ti se on prekinu, ko da je vido mrtvaka. Možda je teo da me opsuje, al nije stigo jer mu ja pomeša kraci s prvu pesnicu. Pa nastavi dinge, dinge, dinge, sve pazim da mi što duže ostane na noge kako bi mogo da popije što više tepanje. Samo, nekako mi brzo dosadi. Valjda što ništa ne pokušava. Samo jauče i zanosi se da padne a ja ga odizujem s aperkati. Čisto se umori od zapinjanje. Još kad poče da povraća nešto zeleno, ama smuči mi se skroz. Odmaknu se da se ne umažem, on ljosnu dole i rasprsnu se ko dulek. Curi iz njega, to mora da je od drogu, sva mu snaga otrovana i izvetrela, tolko pozeleneo kad ga pogledaš mož se otruješ. Narita ga s obe noge, ne gledam kud zamanjujem. Jedino pazim da ne spomenem Violetu, neću da mi slini kako njegova njuška nije riškala u taj svinjac. Al Gagi tolko pao u bunilo da teško da bi i na pravog islednika imao šta da prizna. Grči se i otima od neku tmušu, ne mogu lepo da ga izgazim. Onda udari da plače, upišta se sav, zelene suze mu iskaču iz oči, a po čelo mu izbile graške od znoj krupne ko grad. Ono i rakija ume ledeno da preznoji, nije li? De, da se oladim od ovolko ajkanje.

I kaem ti, dok sam ga merkao onakvog nikakvog, kako se skvrčio i cvili, došlo mi krivo što nisam poneo štanglu il pajser jer s takav alat sve i da sam teo ne bi mogo dugo da ga šolujem. Dodje mi mučno, znam ga ko krpu al dok ne počneš krpu da cepaš ne mož da svatiš da takvi ni prdonjak ne mogu da ispuste, a kamoli dušu. Nema šta, ugazio sam u govno i poče da se usmrdjujem. Taman krenu da mozgujem kako da ga dotepam a da se ne ukaljam kad ti Gagi zakrklja. Nemoj molim te, čujem ga kako cijuče. E, našo si crkvu u koju će se krstiš, reko mu. Od mene sve mož da tražiš samo milos ne smeš, jasno. Ne tražim ništa, uspravi se s tešku muku na kolena, ja sam već gotov. A, nisi još, nasmeja se ja sa sve kiselinu, nisi vala gotov dok ja ne kažem da jesi. Još ja nisam s tebe završio. Nema šta ti da završavaš, čika Tiko, rak me već kaparisao. Jao, natnem te na kaparu, mene li si našo da fortaš s tvoje drogeraško foliranje? Tedo ga ošinem preko usta da ne trtlja više, al nekako osećam da nema više šta da treskam. Ne osećam mu meso, ne osećam mu koske, ko da mesim plastelin. Poče Gagi da se kune kako ima rak, i kako mu više nema spas. I kako mu je poslednja želja da ga pustim da umre od rak, zbog njegovu majku. Će joj bude milo da joj sin nije umreo od drogu nego od rak, tolko se džapala sa svi živi i branila ga da nije narkoman. Bar da joj na kraju lakne, da sačuva uspomenu na sina kako dolikuje. To reče pa se ponovo rasplaka, rida s pevački glas i trese se ko padavičar kad ga uvati. Abe, ne brini se za dijagnozu, kažem mu a nije mi do tešenje, ni do podjebanciju. Viš da te pošteno makljam, kad te nadju ovakvog i na dunstera će bude jasno da si umro da batine a ne od drogu. Nije tako, čika Tiko, poče da zapomaže. Ne znaš ti policijsku proceduru. Ima da objave da me neki diler ubio zbog drogu. Jedino da ti posvedočiš da si me zatuko, al nema potrebe da to radiš. Kunem ti se da sam svoje odslužio na ovaj svet. Sad i mene znoj obliva, ko da sam kanal na ledinu iskopao. Šeta mi čuka, samo što ne kaže cangr, cangr. Uzdišem i proklinjem dan kad sam batalio pušenje. Ne znam šta ću s ruke, s noge, glava mi trne a vrat se koči. Odmeri ga još jednom, on kljoknuo na zemlju ko spečena lajna. Nema šanse da se podigne ni s dizalicu. Otpljunem u mrak, besan na jebem li ga šta. Ćutim i osluškujem a jedino što čujem beše moje iseckano disanje. Osećam kako me nešto poznato ždere u stomak. Dobro, prelomi posle dugačko premišljanje, ću te ostavim sad. Ne znam što to radim i mnogo sam ljut zbog toga. Al ajde, nek ti bude, kad ti tolka volja za rak. Samo da znaš, neću te čekam dovek da umreš. Zato kaži na taj tvoj rak nek požuri jer ako te sledeći put vidim da se švrćkaš bilo gde, ima da te živog zakopam u bugarsku kosturnicu. A ti znaš šta sve tamo ima, jel da? Tu mi on dade časnu reč, preseko ga da mi se više ne kune jer nema u šta da se zakune, i da bolje odma počne da radi na umiranje, nego da me nervira s budalasto dumanje. Odo da ga više ne gledam, znao sam ako još sekund ostanem ću stapkam govno do kraja, zato se stušti prema autobusku okretnicu, sećam se, tolko sam se stiskao da sam morao da se ispišam pozadi trafiku pre nego se dovuko u Mošino kafanče da sperem otrov. A to je jedino što nam je iovako ostalo da radimo, pa zato ajd još malko da trebimo bacili s ovu šljivku.
I eto ti, pisac, otkud ja ovde. Došo sam da se uverim da je Gagi održao reč. Znaš kako kažu, besno pseto mora dva puta da sahranjuješ, za svaki slučaj. Zato neki i dalje baju kako su videli Džeki, više ga niko nije zvao Darinkin šnaucer. A da viš, pre nego da Gagi baci kašiku, rekoše neki da mu lekari otkrili rak tek skoro, pre tri meseca, i odma ga bacilo u krevet, pa u sanduk. A otprilike pre tolko vreme sam ga prebio. Ispade da sam ga ja razboleo. Dobre batine čuda čine. Nego kad završimo s ovo, mora svrnem u crkvu da zapalim sveću za Gagita. Obrni, okreni, ispade da mi je golem problem rešio. I da se nekako sve dogodilo kako treba jer više niko, pa ni moj Viden, nije vido Violetu. Jes da mi ponekad zacvrči rana što mi od nju ostala, al ipak je bolje što se tako završilo. Ne bi mogo da preživim da mi se sin i ćerka ljubavišu. A ni Onaj Odozgo to ne bi dozvolio. Nije li?



Kraj :D
Nadam se da sam dobro kopirala.